Zašto verujemo u Deda Mraza?

Već smo duboko zagazili u decembar, pa je glavna tema naravno – Deda Mraz. Da se ne lažemo, kod  nas se o njemu priča cele godine.

Leti se pitamo da li je otišao na more i šta li rade njegovi irvasi. Na jesen već prizivamo sneg, jer, dokle god se krovovi nisu zabeleli, nema svrhe nadati se, zar ne?

Sve u svemu, mada sam se već umorila od cele te halabuke koja prati kraj godine, od jelke i poklona se izgleda ne može pobeći.

Elan koji me je držao prvih nekoliko godina po rođenju moje ćerke, prilično je splasnuo. Ukrasi se već naveliko prodaju na svakom ćošku, ali ja ih više ne zagledam. Jednostavno ću izvaditi sve što imam, i kako god da ispadne naša jelka, biće super.

Nego, da li vaša deca veruju u Deda Mraza?

Juče sam sa ćerkom oprezno obilazila lokalne prodavnice igračaka ne bih li napipala ovogodišnje muzičke želje, i nekako ih uklopila u moj posustali „dedamrazovski“ budžet. Razgledamo nas dve izloge, tek će ona:

Mama, da li Deda Mraz stvarno postoji? Drugarica mi je rekla da on ne postoji, nego tata i mama kupuju poklone.

Ups…

Šta sad? Šta sad?

Složila sam iznenađen izraz lica. 

Naravno da postoji! Pa videla si ga prošle godine na priredbi. Doneo ti je svašta, a imao je još puno džakova. A ostavio ti je i poklone ispod naše jelke. I pojeo je sve čokoladice koje smo mu kupile.

Nije baš bila skroz ubeđena, ali želela je da veruje… Polemiku smo nastavile kad je ugledala plišanog zeku (to bi joj bio peti po redu) za koga je insistirala da ga deda mrazu prijavim kao igračku koju obavezno treba da joj donese.

Mama, slikaj zeku i pošalji mu poruku. Rekla si da znaš Deda Mrazov broj mobilnog!

Činjenica da već poseduje nekoliko kubnih metara plišanih životinja uopšte je nije pogađala.

Ovde moram da otvorim zagradu. Naime, moj i ćerkin ukus, kada su igračke u pitanju, dijametralno se razlikuju. Međutim, šta god ja kupila, sve završi u njenoj bebećoj ogradici koja u jednom ćošku njene sobe služi kao podsetnik na novac spuckan na njene i moje hirove. Ako bih kupila ono što se meni dopada, ona poklon ne bi ni pogledala. Igračke koje su bile njen izbor, pak, nakon nekoliko dana takođe bi završile negde u ogradici.

I sad se ja pitam, treba li uopšte održavati legendu o Deda Mrazu, irvasima i zvončićima, i do koje detetove godine? Zašto deci da pričamo da deda mraz postoji?

Možda zato što se tako radi. Zato što im se od najranijih dana servira bajka o debelom bradonji u smešnoj crvenoj odeći koji noću upada u naše kuće sa poklonima, i uzgred, čuda li neviđenog, zna imena svakog deteta na planeti zemlji.

Ili zato što će neko drugi biti kriv ako se deci pokloni ne budu dopali? Ovo je solidan argument, ali uz silan trud da uklopim želje i finansijske mogućnosti, moji pokloni uvek dobro prođu.

Kako bismo imali oruđe za manipulacije – ako ne budeš dobra / ne pojedeš sve što je u tanjiru / ne pospremiš sobu – rećiću te Deda Mrazu… Da, to je u redu.

A možda se i nama ipak dopadaju svi ti rituali?

Kad mi je ćerka bila sasvim mala, Deda Mraz je služio da smirim napade histerije i nervoze:

Eno ga, tamo iza onog drveta, pogledaj… Ih, odleteo je na sankama, kasno si se okrenula!

Stvarno, zašto se i dalje bavim deda mrazom?

Zbog čarolije, sjaja u očima, radosti.

Zbog iščekivanja i osluškivanja – Mama, čujem ga, vidim ga, eno ga gore kod komšija na krovu… Misliš da nije on? Da nije još vreme?

Zbog šarenih paketića ispod jelke.

Zbog čokoladica.

Zbog sijalica na jelki, koje ostavljam da gore cele noći pa mi nekako bude toplo oko srca kad ih vidim.

Zbog pesme „Deda Mraze ne skreći sa staze“, koju moja ćerka neumoljivo peva po ceo dan, a najglasnije na ulici.

Zbog nade da On možda stvarno postoji pa će se i mene jednom setiti, kao što se seti svakog deteta na planeti.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA