Zašto se javlja nedostatak motivacije za učenje?

Motivacija je dispozicija ličnosti koja podstiče i usmerava određeno ponašanje. Podrazumeva postojanje želje za ostvarivanjem određenog cilja, ali i spremnost da se na putu ka tome uloži neophodan napor. 

Foto> Pixabay

Najbitniji je faktor za uspešno učenje jer garantuje održavanje pažnje i koncentracije, a dugoročno gledano, vodi ka postizanju uspeha. Na osnovu pokretača, mogu se razlikovati unutrašnja i spoljašnja motivacija.

Unutrašnja vs. spoljašnja motivacija

Koren unutrašnje motivacije je u zainteresovanosti za ono što se uči. Pokretač određene inacijative je u samoj ličnosti. Aktivnost sama po sebi, u ovom slučaju učenje, izaziva osećaj zadovoljstva.  Moglo bi se reći i da je to cilju usmerena radoznalost. Kao krajnji cilj se ne opaža spoljašnja nagrada, a i ako ona izostane motivacija ne jenjava. Počiva na uverenju ,,hoću i želim da uradim to’’.

Spoljašnja motivacija dolazi iz okruženja, iz želje da se ostvari određeni cilj, odnosno da se izbegne posledica koja bi proistekla iz neostvarivanja, na primer, da se dobije dobra ocena, da se ispune očekivanja roditelja, da se izbegne kazna, da se ispune uslovi za dobijanje stipendije, da se stekne diploma koja će obezbediti siguran posao i finansijsku stabilnost. Počiva na uverenju ,,moram da uradim to’’. Stoga, spoljašnja motivacija može biti: 1) pozitivna, podstaknuta prethodnim pohvalama i nagradama, ili 2) negativna, podstaknuta prethodnim neuspehom, strahom od neuspeha i/ili kaznom. U oba slučaja nagrada je sama po sebi cilj. Aktivnost se gasi kada nema potkrepljenja. Ukoliko je motivacija isključivo spoljašnja, pamćenje će vrlo verovatno biti kratkoročno jer se i uči samo za konkretnu situaciju.

Koji su najčešći razlozi za nedostatak motivacije?

Svaki učenik, odnosno student, kroz svoje obrazovanje će naići na period kada motivacija neće biti na zavidnom nivou. Najčešći razlozi za nedostatak motivacije su:

Nepostojanje ciljeva – ako nema cilja, učenje deluje besmisleno jer ne vodi nikud. Bitno je i to da postavljeni cilj bude jasan, specifičan i realan. Ukoliko je cilj izvan granica postojećih mogućnosti, osoba usvaja uverenje da je učenje uzaludno. Na primer, ako je cilj naučiti 200 strana za jedan dan, sasvim je verovatno da će se odustati i pre nego što se počne. Ukoliko je cilj ispod granica nečijih mogućnosti, mnogi potencijali će ostati neiskorišćeni, što će, takođe, proizvesti osećaj nezadovoljstva.

Nedostatak samopouzdanja, odnosno sumnja u vlastite sposobnosti – u ovom slučaju, biće od pomoći podeliti put do konačnog cilja na niz manjih koraka koji će se postepeno prelaziti, a svaki od njih uticati na jačanje sigurnosti. Takođe je bitno fokus sa strahova premestiti na ciljeve. Kako? Tako što se jednostavno, bez odlaganja, počne sa učenjem. Samim tim će se razviti određena doza zadovoljstva jer nije još jedan dan protekao u brizi i posmatranju kako vreme odmiče, a ništa nije postignuto. Nesigurnost može voditi ka razvijanju slike o sebi kao neadekvatnoj osobi za određeno zanimanje, odustajanju od školovanja, anksioznosti i depresiji pa je neophodna i pomoć i podrška okruženja – roditelja, nastavnika, društva iz odeljenja/sa fakulteta, pa i stručnog lica.

Nedostatak radne navike i adekvatnih metoda učenja – u ovom slučaju od pomoći može biti pisanje plana organizacije za predstojeći dan ili nedelju, navođenje tačnog vremena kada se i šta uči, kao i procena (u vidu ocene ili procenta) koliki deo predviđene aktivnosti je obavljen. Propust u usvajanju radnih navika najčešče ima koren još u prvim razredima osnovne škole, ali na ovaj problem se nailazi i kada je potrebno vratiti se na učenje posle višemesečne ili višegodišnje pauze.

Primarne potrebe nisu zadovoljene – da bi više potrebe, među kojima je i motivacija, bile zadovoljene, neophodan uslov je da moraju biti zadovoljene primarne potrebe, kao što su naspavanost, sitost, fizičko zdravlje, emocionalna uravnoteženost. Umor, glad, bolest i iscrpljenost ometaju funkcionisanje mozga i izazivaju telesnu i mentalnu neprijatnost. Stoga je bitno i tokom samog učenja praviti pauze.

Neproduktivni perfekcionizam – osoba ima uverenje da je sve ono što nije savršeno neprihvatljivo. Prethodni uspesi se ne uzimaju u obzir, a često se i oni procenjuju kao nezadovoljavajući. Ukoliko se ne prepozna i ne radi na prevazilaženju ove dispozicije, može voditi u povišenu anksioznost i depresiju pa dolazi onda do gubitka i psihofizičke sposobnosti za učenje.

Naučena bespomoćnost – osoba je razvila uverenje da se na ishode u životu ne može uticati i da sve zavisi od spoljašnjih okolnosti. Dovodi do toga da se ništa i ne pokušava jer je neuspeh ,,zagarantovan’’ pa se svakako gubi šansa za bilo kakvu promenu i napredak. Takođe može voditi u depresiju i apatiju. U ovom slučaju bitno je raditi na menjanju uverenja o bespomoćnosti i ići ka usvajanju uverenja da je neuspeh posledica nedostatka truda, na šta se može uticati.

Motivacija za učenje se razvija od ranog detinjstva, i to učenjem po modelu roditelja, starije braće i sestara, baka i deka ili drugih značajnih osoba. Ukoliko dete posmatra odrasle koji čitaju, kritički razmišljaju i vrednuju znanje, i samo će usvojiti takav obrazac mišljenja i ponašanja, te razvijati lična interesovanja.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vaš psiholog tim

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA