Zašto roditelji u Srbiji voze decu u školu: Da li je to “medveđa usluga”?

Zašto roditelji u Srbiji voze decu u školu: Misle da im čine ustupak, a ne shvataju koja je cena toga. Stručnjaci objašnjavaju koliko “dobra” činimo deci time što ih vozimo od škole do kuće

Foto: Canva

Današnji roditelji pretvorili su se, kako i sami tvrde, u vozače koji prevoze decu do škole, a onda posle nastave i na vanškolske aktivnosti.

Ovaj trend nije prisutan samo u velikim gradovima kao što je Beograd, već i u manjim mestima, gde je sve prilično blizu i gde bi se reklo da ne postoji potreba za takvom vrstom “taksiranja”.

Škole i vrtići uglavnom su u kraju u kome deca žive, ali se satima kada časovi počinju ili završavaju teško može prići školi ili vrtiću od načičkanih parkiranih automobila kojima mame i tate odvoze ili dovoze svoje naslednike.

Nekada se znalo da su deca iz kraja zajedno išla do škole i vraćala se kući posle časova.

Dečiji pisac Dragan Lukić opevao je to druženje od kuće do škole i od škole do kuće kao vrlo značajan momenat za druženje dece : “Od kuće do škole, od škole do kuće, uvek se ponešto, šapuće, šapuće…”

Opisao je da se tada među drugarima dele tajne, velike i male…

Da li je to “medveđa usluga”?
Toga izgleda više nema, a jedno od osnovnih pitanja koja se nameću o toj “novoj modi” vožnje dece do škole i kući jeste da li im činimo ustupak ili radimo na njihovu štetu.

Ovakvim odnosom prema deci i navikom da ih vozimo do škole i od škole, ne činimo im “mnogo dobrog” ni u kom smislu.

– Postoje retke opravdane situacije u kojima ima smisla da roditelji voze decu automobilom, a to je ako su, recimo mesta gde idu daleko, što nije čest slučaj sa školom i vrtićem, koji se obično nalaze u kraju u kome deca žive – kaže za Telegraf pedijatar Ksenija Maričić.

– To jeste novi trend među mladim roditeljima, koji, moram da kažem ne doprinosi mnogo zdravlju dece.

Ona ističe da je odavno poznato da je za zdravlje dece najvažnija fizička aktivnost.

– Imamo porast dece obolele od dijabetesa, hipertenzije, ali i gojaznosti posebno. Sve je to, naravno, povezano sa nezdravim načinom ishrane, ali i sa minimalnom fizičkom aktivnošću današnje dece, sedenjem ispred kompjutera, zabavljanjem telefonima, a ne igranjem napolju. Ako još pridodamo i tu “modu” vožnje dece od škole do kuće, time im uskraćujemo i ono malo aktivnosti koje bi imali u toj svakodnevnoj šetnji – navodi pedijatar.

Na konstatciju da se danas ipak puno dece bavi raznim sportovima, dr Maričić kaže da je to sasvim u redu i potrebno.

– Ali i u tom kontekstu deca bi fizički dolazila spremnija na treninge da pre toga imaju šetnju, počinjala bi ih spremnija i zagrejanija – navodi dr Maričić.

Ona objašnjava da je čak i u mlađem uzrastu decu zdravije voditi u vrtić peške.

– To je neka vrsta jutarnje fiskulture i zdravo je da izađu napolje, jer će posle većinu dana provesti u zatvorenom prostoru, a njima je potrebno da što više vremena provode na čistom vazduhu – objašnjava dr Maričić i dodaje da su gaženje po baricama i šetnja po ivičnjaku trotoara uz nadzor roditelja sjajan način za razvoj motorike, koja je kod dece mlađeg uzrasta povezana i sa razvojem mozga i kognitivnih sposobnosti.

Pedijatar navodi da nedostatak šetnje i fizičkih aktivnosti stvaraju lenjost kod dece, a što je još važnije deca postaju kroz generacije sve manje fizički sposobna, sa loše razvijenom motorikom za svoj uzrast, imaju sklonosti ka nekim bolestima koje ranije kod dece nisu bile česte i uobičajene.

Prema podacima Centra za vežbanje, zdravlje i sportske nauke, koje je obavilo istraživanje o gojaznosti dece u Srbiji na uzorku od više od 6.000 dečaka i devojčica predškolskog i mlađeg školskog uzrasta, prevalencija prekomerne težine i gojaznosti povećana je sa 30.7% u 2015. godini na 34,8% u 2019. godini.

– Ogroman problem danas kod dece nezdrava hrana i malo aktivnosti – navela je dr Danica Grujičić u objavi na Fejsbuku.

Loša indirektna poruka roditelja
Pored posledica na fizičko zdravlje, ovaj vid prezaštićenosti deteta ostavlja tragove i na psihičkom razvoju.

Trend koji je u Srbiju stigao sa zapada uglavnom preko TV ekrana iz američkih filmova, nije nešto što nam je donelo dobro, bar tako tvrde i psiholozi.

– Taj trend jeste navodno došao sa zapada, ali više iz filmova, nego iz stvarnog života – kaže za Telegraf psiholog Ana Popović.

– Tamo decu voze ako im je škola daleko, a kod nas ih roditelji voze i do škole koja je 200 metara udaljena, apsolutno ne razmišljajući o tome kakvu im poruku šalju.

Psiholog Popović objašnjava da je indirektna poruka kada se radi o deci školskog uzrasta koju roditelji sve češće u školu voze i u višim razredima da su zapravo nesposobni i da ne mogu sami da se snađu.

– Deca nisu ništa kriva, ona su tako naviknuta. Većina roditelja se ne bavi decom, pa im je ta vožnja prilika da provedu vreme s njima. Često imam roditelje koji kažu, “mi koristimo to vreme da popričamo” – prenosi iskustvo Popović.

Ona ističe da je to potpuno pogrešno, jer roditelji detetu treba da se posvete u miru, u kući, a da mu do škole ostave mogućnost za druženje sa vršnjacima.

– Taj put od škole do kuće i obrnuto trebalo bi da bude prilika za druženje sa vršnjacima, prepričavanje dogodovština, ali nekada može da bude od velike pomoći i u učenju gradiva kada se zajedno, na primer preslišavaju, pa uče jedni od drugih. Njima je to prilika da razvijaju socijalne veštine koje su vrlo važne za život, a mi ih u tome na ovaj način sputavamo i nanosimo im nesagledivu štetu kao roditelji – navodi psiholog.

Ona ističe da je posebna priča što se detetu stvara osećaj da će sve mama i tata da urade za njega i podstiče lenjost.

– Ove generacije mnogo vremena provode pred ekranima i umesto da se roditelji trude da ih odvajaju od toga, oni im time što im skraćuju i to vreme pešačenja do škole omogućavaju više vremena za ove ne baš korisne i zdrave aktivnosti – ističe sagovornica Telegrafa.

Popović navodi da čak i ako idu gradskim prevozom značajnije je da to vreme provedu sa vršnjacima nego da ih roditelji voze do škole.

Neophodno je da deca budu što više aktivna
Karate trener Nedeljko Rvović takođe smatra da je neophodno da deca što više budu aktivna i da u tome ima značaj i šetnja od škole do kuće i kuće do škole.

– Redovna fizička aktivnost dece i omladine vazna je za njihov rast i razvoj, zdravlje i zaštitu od bolesti. Polaskom u školu deca menjaju način života i znatno smanjuju kretanje, inače. Zbog toga je bitno što više ih motivisati na šetnju – kaže za Telegraf Rvović.

On navodi da fizička neaktivnost veoma rano može predstavljati značajan faktor u nastanku gojaznosti i hroničnih oboljenja kod škoske dece, u čemu posebnu ulogu ima dugotrajni boravak uz TV, kompjuter i slično.

-‌ Svakako da bi pešačanjem umnogome doprineli poboljšanju zdravstvenog stanja. Prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije, deca od 7 do 18 godina trebalo bi da imaju svakodnevno najmanje 60 minuta fizičkih aktivnosti, šetnje ili sportskih disciplina umerenog intenziteta, odjednom ili u intervalima od po 10 minuta. Najmanje dva puta nedeljno je potrebno uključiti aktivnosti kojima se unapređuje zdravlje koštanog sistema, mišićne snage i elastičnosti – objasnio je Rvović.

Švajcarski model
I u pojedinim zapadnim zemljama dovoženje dece u vrtić i školu bio je apsolutni trend. Međutim, u nekima su po zdravstvenom bilansu dece shvatili da je vreme za promene. Jedna od tih zemlja je i Švajcarska.

– Mi živimo tamo 10 godina i imamo tri devojčice – kaže za Telegraf roditelj Žarko M.

– Od prošle godine vrtići i škole su doneli preporuke, a onda i zahteve da se deca dovode peške, a to su obrazložili kao nešto što je značajno za njihovo zdravlje, sa sve pojašnjenjima o posledicama koje su se javljale u zdravlju dece dok su dovožena u škole i vrtiće.

Telegraf

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA