Zašto deca u Japanu sama idu u školu

U Japanu je sasvim normalno videti šestogodišnju decu u uniformama,  sa mesečnom kartom prikačenom na ranac kako jure kroz voz u potrazi za slobodnim mestom. Nekada su u grupama, nekada sama, ali skoro nikada nisu u pratnji odrasle osobe. Japan je zemlja u kojoj je već 25 godina jedna od najgledanijih emisija na televiziji ona pod imenom Moj prvi zadatak: decu, od dve ili tri godine, šalju u prodavnicu a njihov put tajno prati kamera. Zbog čega su njihova deca toliko samostalna? Dwayne Dixon, kulturalni antropolog koji je u svojoj disertaciji pisao o japanskoj omladini, kaže da se ovde ne radi toliko o samostalnosti dece koliko o oslanjanju na zajednicu.

Deca u Japanu vrlo rano nauče da njihova zajednica funkcioniše tako da svaki njen član u nekom trenutku mora pomoći drugima, što posebno dolazi do izražaja u školi gde naizmenično čiste ili poslužuju ručak. Odgovornost za zajednički prostor u njima budi osećaj ponosa, s tim da nauče i posledice pravljenja nereda, jer će ga sami morati očistiti. Ovakvo se ponašanje primjenjuje u bilo kom javnom prostoru i zbog toga deca na ulici znaju da se mogu osloniti na zajednicu u slučaju nužde. Tome, naravno, doprinosi i činjenica da Japan ima nizak stepen kriminala, ljudi jako često pešače od tačke A do tačke B, polovina stanovništva koristi javni prevoz, a vozači uvek daju prednost pešacima, kao i biciklistima.