Dete ništa ne radi namerno, pa čak i kada traži pažnju. Potreba za blizinom i bliskošću je urođena i ključna za razvoj deteta.
Moj sin je zaspao i konačno mogu da sednem i da pišem. Umoran sam, ali imam želju da podelim iskustvo sa vama. Kao i druga deca do 3 godine starosti, Ilija traži fizičku blizinu mame i tate. Da je samo blizina u pitanju bilo bi jednostavno, ali traži i potpunu, nedeljenu pažnju sve vreme dok je budan. Zato nije lako pronaći prostor u toku dana kada bih se posvetio sebi, svojim hobijima, interesovanjima, odmoru, ili pisanju ovog članka. A bez vremena za sebe, čovek može da izgubi ventil za stres koji se gomila tokom nedelje. Bez tog ventila, teško je sačuvati strpljenje u odnosu sa detetom. Posledično stres još više raste, jer dete negativno reaguje na nestrpljenje roditelja, i tako u krug.
Otkud baš tolika vezanost male dece za roditelje?
Verovatno ste nekad pomislili: “Teško mi je, umorna sam, zar ne može da me ostavi na miru i da se sam/a igra neko vreme?”
U prve dve i po do tri godine detetu je važno da ima pored sebe jednu ili više brižnih osoba sa kojima bi održavalo fizičku blizinu i emocionalnu bliskost. Ne mora to da bude samo roditelj. Tako da su bake, deke, i druge osobe iz porodice važan izvor pomoći i podrške tamo gde mogu da se uključe i kada to mogu. Ako iz brojnih razloga ne možete da uključite proširenu porodicu u brigu o detetu, ispričaću vam zašto su za dete važni fizička blizina i emocionalna bliskost roditelja. Biće vam prihvatljivije njihovo ponašanje ako razumete smisao.
Dete ništa ne radi namerno. Potreba za blizinom i bliskošću je urođena; svi smo prošli tim putem. Ne samo da je urođena, nego je i ključna za razvoj deteta.
Osobe koje brinu o detetu oblikuju kakav će čovek postati. Zato dete traži pažnju roditelja i želi sa njima fizičku blizinu i emocionalnu bliskost.
Osobe koje brinu o detetu oblikuju kakav će čovek postati. Zato dete traži pažnju roditelja i želi sa njima fizičku blizinu i emocionalnu bliskost.
Kako bliskost roditelja utiče na razvoj deteta u tom uzrastu?
Roditelji svojim prisustvom, pre svega svojim emocionalnim reakcijama, pomažu detetu da:
– nauči da reguliše svoje emocije, posebno one koje su snažne (na primer u situacijama stresa);
– razume svoja unutrašnja stanja (glad, žeđ, umor, prehlada);
– izgradi sliku o svetu oko sebe i odnosima u tom svetu kao uređenim i predvidljivim do neke mere (što čini temelj za osećaj pripadanja i sigurnosti kroz život);
– uspostavi bazični odnos poverenja i prihvatanja u odnosu sa roditeljem, drugom decom i ljudima (što ga čini otvorenim za povezivanje, druženje i kontakte sa drugima tokom života);
– izgradi sliku o sebi kao vrednom roditeljske pažnje i ljubavi (što je osnova za ljubav prema sebi i samopouzdanje kroz ceo život) i
uvidi veze i odnose između raznih stvari i pojava, proširuje iskustvo deteta i ubrzava intelektualni razvoj.
Roditeljska uloga je odgovorna. Osobe koje brinu o detetu oblikuju kakav će čovek postati. Zamislite samo suprotne ishode u razvojnim tačkama koje sam naveo i biće vam jasno kolika je odgovornost u pitanju. Ne želim da vas plašim. Savršeni roditelj/staratelj ne postoji.
Razvojne teze koje sam izneo su posledica velikog broja ponovljenih iskustava deteta u odnosu sa roditeljem tokom prve tri godine života. Greške se dešavaju i dešavaće se, ali ono što se računa je preovlađujući stil vaših reakcija. Tačnije, važno je koliko su vaši odgovori na detetove potrebe dosledni, pravovremeni i tačni.
Nije u pitanju ništa što vi već ne radite. Na nivou konkretnog ponašanja, to znači da budete prisutni; da prepoznate kada je dete uplašeno, tužno, ljuto; da prepoznate zbog čega se tako oseća u datoj situaciji; koju ima potrebu; da pomognete detetu da prođe kroz neprijatne emocije; i u svemu da sačuvate smirenost.
Ukoliko je roditelj uznemiren, neće moći da umiri dete. Kada umirujete dete, od reči su važniji boja i intenzitet glasa, izraz lica i stav tela roditelja. Dakle mnogo neverbalnih znakova koje dete nesvesno čita i upija. Meni pomaže da se smirim tako što prepoznam i prihvatim da sam uznemiren na prvom mestu. Zatim postavim sebi pitanje i odgovorim šta mi je zaista važno u toj situaciji. A važna mi je Ilijina dobrobit. Tako da zarad nje uspem da iskontrolišem svoje reakcije.
Kada se dete oseća sigurno i voljeno, može nesmetano da istražuje okolinu i da uči igrajući se. Sve vreme tokom prve tri godine života, dete pažnju i interakcije koje je imalo sa roditeljima usvaja i ugrađuje u strukturu svoje ličnosti. Od njih gradi svoje lične naočare kroz koje posmatra sebe i svet oko sebe. One postaju njegova svetlost koju u sebi nosi, njegova bazična sigurnost koja ga prati kroz detinjstvo i ceo život.
