Zabluda je da decu treba vaspitavati da trpe bol

Dok je u razvijenom svetu primarni cilj da se maksimalno ublaži ili eliminiše bol, naročito kod najmlađih, mi još robujemo stereotipu da je trpljenje potvrda nečije snage, a takve obrasce ponašanja prenosimo i na potomke, kaže dečji anesteziolog dr Dušica Simić, šef Jedinice za intenzivno lečenje klinike u Tiršovoj

Seksualno zlostavljana i pretučena deca

Kao naročito potresne, doktorka Simić navodi slučajeve seksualno zlostavljane dece i mališana koje su teško prebili vlastiti roditelji.– Nedavno smo primili trogodišnje dete koje je majka tako teško pretukla da je danima ležalo na intenzivnoj nezi. Na to odeljenje najmanje jednom mesečno primamo decu koja su pretrpela seksualno zlostavljanje, i to po pravilu od osoba koje su im bliske. Svaki takav slučaj prijavljujemo nadležnima, a na klinici imamo grupu lekara koja se njima bavi, ali i psihologa koji pomaže ovoj traumatizovanoj deci – navodi dr Simić.Kako ističe, za nju i kolege sa klinike pravi košmar su i posledice proslave punoletstva.– Sa tri različite proslave 18. rođendana, u kratkom vremenskom periodu, stiglo nam je troje oštrim predmetima izbodenih tinejdžera. Morali su da budu operisani i zbrinuti u intenzivnim jedinicama – kaže dr Dušica Simić.

Zahvaljujući angažovanju doktorke Simić, Beograd će naredne godine biti domaćin Evropskog kongresa dečje anestezije.

Naša sagovornica kaže da u svetu dečja anestezija napreduje krupnim koracima, a mi u mnogim oblastima zaostajemo. Na primer, u tretiranju hroničnog bola kod dece. Reč je o bolu koji nije uzrokovan nečim vidljivim ili povredom, ali se dete žali na bol.

– Često se takvom detetu kaže da je razmaženo ili da umišlja, a moguće je da ga nešto zaista boli. To može da se desi i kod sasvim malog deteta i kod tinejdžera. Kod nas se ovom problemu ne poklanja dovoljna pažnja – primećuje dr Simić, koja objašnjava da za ovakva stanja postoje rešenja: lekovi za ublažavanje bola, neki drugi medikamenti, a u lečenje se obavezno uključuje i dečji psiholog. Ona dodaje da je neopravdan strah da će se deca koja pate od hroničnog bola navići na lekove protiv bolova.

– Čak i morfin koji dajemo detetu posle operacije, kada se daje na medicinski propisan način i postepeno isključuje iz terapije, neće izazvati navikavanje – kaže dr Simić.

Osim ove zablude, u Srbiji, koja, kako kaže ova lekarka, neguje mentalitet da smo jak i trpeljiv narod, vlada uverenje da bolesno dete treba da stegne zube. A pravilo je da se sprečava svaka vrsta bola. Jer, to može da ostavi različite posledice: strah od lekara, zbog kojeg će neko izbegavati odlazak kod lekara ili prećutati bol, zbog kojeg će mu možda pući slepo crevo. U razvijenim zemljama takav pristup vaspitanju i lečenju davna je prošlost.

– Čak i pri davanju injekcije ili vađenju krvi, pre uboda igle, anesteziolozi na Zapadu prvo na kožu nanesu lokalni anestetik i sačekaju da počne da deluje. U Americi je pravo da se ublaži bol jedno od osnovnih ljudskih prava, pa pacijent može zbog pretrpljenog bola tužiti lekara. Kod nas pomenuta krema, koja bi ublažila bol malom detetu kada prima injekciju ili dobija lek preko igle, još nije registrovana – kaže dr Simić.

imić, šef Jedinice za intezivno lečenje klinike u Tiršovoj (Foto Anđelko Vasiljević) Izvor: Politika

Autor: Olivera Popović

Izvor: Politika

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA