Pedagozi u Istočnoj Aziji počinju da sagledavaju ogroman podbačaj svojih obrazovnih sistema. Kako tvrdi naučnik Jong Zao, kineski stručnjak za obrazovanje, raširen izraz kojim se opisuju đaci koji izlaze iz kineskih škola je “gaofeng dineng” što znači “dobri na testovima ali loši u svemu drugom”. Budući da praktično sve svoje vreme provode učeći, ne preostaje im vremena da budu kreativni, otkrivaju ili slede svoje strasti ili razvijaju fizičke i društvene veštine. Štaviše, jedna skorašnja velika studija koju su sproveli britanski i kineski naučnici pokazala je da kineski đaci pate od izuzetno velike doze anksioznosti, depresije i psihosomatskih poremećaja izazvanih stresom. Čini se da je glavni uzrok tome preveliki akademski pritisak i nedostatak igre.
Svi sisari se igraju kada su mali, a oni koji moraju najviše da nauče najviše se i igraju. Mesožderi se igraju više nego biljojedi jer je teže naučiti da loviš nego da paseš travu. Primati se igraju više nego drugi sisari, zato što njihov način života više zavisi od učenja nego od usađenih instikata. Deca, koja najviše imaju da nauče igraju se daleko više nego bilo koji drugi primati – onda kada im je to omogućeno. Igra je prirodan način na koji deca i drugi sisari uče. U lovoskupljačkim zajednicama, deci je dozvoljeno da se igraju i istražuju onako kako oni žele po ceo dan, svaki dan, zato što odrasli razumeju da tako ona vežbaju veštine koje moraju da steknu kako bi kad odrastu bili sposobni ljudi.
„Svi sisari se igraju kada su mali, a oni koji moraju najviše da nauče najviše se i igraju. Deca, koja najviše imaju da nauče igraju se daleko više nego bilo koji drugi primati – onda kada im je to omogućeno.“
Najvažnije veštine koje deca svugde moraju da nauče kako bi živeli srećnim, produktivnim i moralnim životima su veštine kojim ih ne mogu naučiti u školama. Takvim veštinama nigde ih ne mogu naučiti. Njih deca stiču i uvežbavaju sama, kroz igru. To su sposobnost kreativnog mišljenja, slaganja i saradnje sa drugima i kontrola sopstvenih nagona i osećanja.
Više nego ikada u prošlosti, kreativnost je ključ za ekonomski uspeh. Nisu nam više potrebni ljudi poput robota, koji samo slede uputstva, vrše računanja ili odgovaraju na već odgovorena pitanja – za to imamo robote, kompjutere i internet pretraživače. Ali su nam potrebni ljudi koji umeju da postavljaju nova pitanja i traže odgovore na njih, rešavaju nove probleme i predviđaju prepreke pre nego što nalete na njih. Sve to zahtiva sposobnost kreativnog mišljenja. A kreativni um je um koji se igra.
Sva mala deca su kreativna. Tokom svoje igre i samostalnog istraživanja, ona stvaraju sopstvene mentalne modele sveta koji ih okružuje, kao i svoje unustrašnje svetove mašte. Odrasli koje nazivamo genijima su oni koji su nekako sačuvali i razvijali tu detinju sposobnost tokom svojih života. Albert Ajnšajn je rekao da mu je škola skoro sasvim uništila interesovanje za matematiku i fiziku, ali da se oporavio kad ju je napustio. Svoje inovativno delo nazvao je “kombinatornom igrom” Tvrdio je da je razvio teoriju relativiteta jureći za zrakom sunca i stigavši ga, a onda razmišljajući o posledicama.
„Odrasli koje nazivamo genijima su oni koji su nekako sačuvali i razvijali tu detinju sposobnost tokom svojih života. Albert Ajnšajn je rekao da mu je škola skoro sasvim uništila interesovanje za matematiku i fiziku, ali da se oporavio kad ju je napustio.“
Decu ne možemo učiti kreativnosti, ali je možemo ubiti u njima školovanjem koje se fokusira ne na pitanja koja njih zanimaju, već na ona koja nalaže plan i program koji kaže da sva pitanja imaju po jedan pravi odgovor i da svi moraju učiti iste stvari.
Komentari 0