Noćas nisam spavala dobro. Sanjala sam sebe na ulicama Pariza.
U koncertnoj dvorani. Na stadionu. Sanjala sam sebe na ulicama Bejruta. U Damasku i u Bostonu.
Zato što se nešto dešava stotinama i hiljadama kilometara daleko od mene, ne znači da se ne dešava u meni. Znam da sam mogla da budem rođena bilo gde drugde i još uvek se pitam da li je ono skrivanje u podrumu bilo stvarno ili sam ga samo isto ovako odsanjala tog proleća. I znam da sam srećna što mogu da pomislim da sam samo sanjala.
Jer, neki drugi ljudi ne mogu to da kažu; posledice stvarnosti su sa njima uvek.
Moja deca su mogla da budu rođena na nekom drugom mestu, da možda nose neka druga imena. Ja sam mogla da donesem odluku da moja deca budu rođena na nekom drugom mestu i da nose neka druga imena. Da li bi bile sigurnije tada? Da li bi bile zaštićenije? Jesam li uradila sve što sam mogla? Da li sam odabrala najbolje?
Kako se pronalazi sigurno mesto na Zemlji?
Gde je, u procentima, najveća mogućnost nailaženja na dobre, miroljubive ljude, na ljude koji se međusobno gledaju sa blagonaklonošću i željom da pomažu jedni drugima? Gde pronaći čoveka koji će se odreći i boriti protiv svakog nagona da povredi drugog čoveka? Gde je to mesto na svetu gde ljudi shvataju da povređujući druge povređuju sebe, da oduzimanjem od ukupne punoće Života umanjuju svoje biće?
Kad u jednom kutku Zemlje leptir uplašeno zaleprša krilima, pokrene se veliki talas na drugom kraju sveta. Kad se devojčica u drugoj vremenskoj zoni smeje, moja ćerka odgovara svojim smehom. Kad bilo gde, u bilo kom kutku sveta neko umre, pati ili se boji, ja znam da i sva druga bića pate, znala to ili ne, bila toga svesna ili ne.
Jer, svi mi delimo isti vazduh, istu energiju, gravitaciju, Sunce i vetrove i jedni drugima šaljemo sve ono što osećamo, što nas boli, jer smo povezani, jer smo deo jednog Bića, jednog Života. Ogledamo se jedni u drugima, projektujemo jedni na druge, u svakoj sekundi, na milion načina, iz milion razloga.
I žao mi je, o koliko mi je žao što mnogo, mnogo delova mene to ne shvata.
I dalje se, znam, suludo i uludo nadam da ću svojim ćerkama o patnjama i ubijanjima govoriti kao o prošlosti, kao o nečemu što je iza ljudske vrste, jer ćemo u međuvremenu napredovati, evoluirati, shvatiti, razumeti. Nadam se. Razumom i srcem obuhvatićemo i priglićemo činjenicu da su svi ljudi po svom postanku i suštini dobri, da ćemo, mi takvi, osvešćeni, uvek nadvladati manjinu koja uporno nastavlja da nanosi zlo, dok i ta manjina ne shvati.
Odbijam da o ovom svetu govorim kao o zlom kutku kosmosa, odbijam da se predam, pobegnem i u čoveku vidim opasnost i pretnju. Svako od nas, u ovoj i u svakoj drugoj sekundi svog života ima odgovornost da povuče svoj kraj; ima odgovornost da bude dobar i ljubazan prema čoveku do sebe, prema čoveku sa kojim se mimoiđe na ulici, u prodavnici, na raskrsnici. Imamo odgovornost da ne osuđujemo, da ne upiremo prstom i ne razdvajamo ljude po nekim izmišljenim kategorijama. Učimo da slušamo i čujemo jedni druge i kada šapućemo; iskorenimo kulturu vikanja, nadglašavanja, učimo se da slušamo i osluškujemo jedni druge.
Učimo našu decu da su važna; da je mir važan; da je dobrota važna.
Učimo našu decu da se suočavaju sa svojim strahovima; da mirno ublažavaju bes.
Učimo ih da sebe i svet sagledavaju kao celinu, da u Drugome vide prijatelja, deo sebe.
Učimo našu decu da budu sigurna, da budu hrabra, da budu snažna, da budu dobra.
I da vole. Iznad svega, da vole.
Menjajmo svet svojim postupcima i svojim načinom života.
Krenimo od malog, od osmeha.
Ali, danas. Ovog trenutka, kad je teško.
