U toku je redovno godišnje testiranje predškolaca koji će u septembru krenuti u školu, a prema rečima stručnjaka, budući prvaci znaju veliki broj reči na engleskom jeziku, a ne znaju da razlikuju voće i povrće. Takođe, dosadašnji rezultati pokazuju da im crtanje ne id od ruke, ni vezivanje pertli, kao i da svako treće dete ili posećuje logopeda ili ima tikove.
Predškolci u Srbiji počeli su prethodnih dana da se upoznaju sa školom na redovnom godišnjem psihološkom testiranju u okviru upisa u prvi razred.
Tom prilikom pokazali su s kakvim znanjem raspolažu.
Za samo testiranje ne postoji posebna priprema – nije neophodno da dete poznaje slova, zna da piše, čita, računa pre polaska u školu.
Međutim, neke osnovne stvari se podrazumevaju – vezivanje pertli, zakopčavanje dukserice, vezivanje kose, izgovaranje pojedinih reči i slično, a to je, prema rčeima naših sgaovornika, izostalo kod ovogodišnjih predškolaca.
Psihološkinja Minja Đorđević koja više od dve decenije radi sa decom i roditeljima, kaže za Nova.rs da je u poslednjem periodu posebno izražen porast problema nedostatka pažnje kod dece, koji sa sobom povlači i drugi probleme.
„Na žalost, deca danas nemaju pažnju. Kada su ih roditelji učili da vezuju pertle ili zakopčaju duksericu, oni su bili ‘odsutni’. Znate kad radite nešto što vas ne zanima? Bezvoljno. Tako i deca. Radije bi odigrali igricu na telefonu nego gubili vreme vezivanjem pertli“, kaže naša sagovornica.
Medveđa usluga
Deca se susreću sa više problema, dodaje ona, a dosta njih je nastalo jer im roditelji čine „medveđu uslugu“.
„Predškolci su pokazali da nisu potpuno samostalni, a sve zbog toga što im roditleji čine ‘medveđu uslugu’. Mnogi roditelji žure ujutru na posao, pa požuruju dete kada se sprema za vrtić, zakopčaju mu jaknu, pa obuju patike, spakuju šta treba u rančić, možda mu i daju doručak… To je potpuno pogrešno jer time roditelji sprečavaju decu da se razvijaju, da stiču veštine, da sami nauče i shvate da to i to treba oni da rade, a ne mame i tate“.
Roditelji će najbolje pomoći svom detetu da se prilagodi školskom životu ako razviju samostalnost deteta u što većoj meri, naglašava ona.
„Što se dete manje oslanja na druge u zadovoljavanju svojih potreba, to se oseća sigurnije i lakše se snalazi u novoj sredini, dakle da ume da zakopča rajsferšlus ili veže pertle, da samostalno koristi toalet, da zna da zatraži pomoć“.
Problem za problemom
Prema njenim rečima, kod dece postoji porast problema sa pažnjom i sa kontrolom uopšte.
„Imaju problem sa jednostavnom regulacijom, sa problematikom poštovanja pravila, sa odlaganjem trenutnih potreba odnosno imaju problem odlaganja zadovoljenja trenutnih potreba, tako da su to neke karakteristike za koje zaista može da se kaže da su u porastu, a negde su rezultat načina na koji deca žive i iskustva sa kojima se sreću, odnosno obrasca vaspitanja u koji su uključeni“, smatra psihološkinja.
Dodaje da u roditeljstvu preovlađuje permisivni vaspitni stil, zbog čega roditelji imaju problem da kontrolišu svoju decu.
„Permisivni stil se karakteriše ne postavljanjem nikakvih posebnih zahteva ili ograničenja deci. Ovakvi roditelji, koji inače mogu biti veoma topli i brižni roditelji, ne suprotstavljaju se svojoj deci, imaju problema da ih kontrolišu. Taj neki kulturološki odraz je odlučujući o tome kako roditelji doživljaju roditeljstvo, šta smatraju da je njihova uloga u tom procesu vaspitanja dece i to se zaista jako menja iz dana u dan i reflektuje se na to kako nam se deca ponašaju i šta oni sami očekuju od odraslih“.
„A šta je vrabac?“
Psihološkinja dodaje da ima dece predškolaca koja ne znaju šta je vrabac, a kamoli da odgovori na pitanje kako se vrabac kreće.
„To je zbog toga što je njihov nivo iskustva i sadržaj sa kojim se oni sreću, daleko drugačiji nego onaj koji je na raspolaganju deci iz prethodnih generacija. Deca danas imaju određena znanja, ali su ona dosta modifikovana različitim novim tehnologijama i tome čemu su zapravo izloženi. Deca malo borave u prirodi, malo imaju neku spontanu aktivnost u nekom prirodnom okruženju, uglavnom su u igraonicama i parkovima nadgledani od strane odraslih i sve to, naravno, menja njihovo iskustvo i informacije koje oni imaju, tako da ih mi izlažemo jednom principu sadržaja, a očekujemo da znaju nešto drugo sa čim zapravo nisu imali nikakav kontakt“, objašnjava naša sagovornica.
Ne znaju ni da razlikuju voće od povrća, dok im pojedine engleske reči idu od ruke.
„Umesto da kažu potrči, oni kažu ‘go’. Umesto pomozi mi, oni kažu ‘help’, a ne znaju da li je lubenica voće ili povrće, šta jedu krave i daje li koza mleko“.
Šta se očekuje od deteta pred polazak u školu?
A šta se to očekuje od predškolca? Šta je to što bi on, u tom dobu, trebalo da zna?
„Očekuje se da dete koje treba da krene u prvi razred raspolaže odgovarajućim rečnikom, da može dobro da razume verbalne poruke koje mu se upućuju i da ume da ih izloži odnosno da odgovori na njih. Mi imamo problem s tim da su deca dosta upućena na sliku, dakle na vizuelno ‘zahvaljujući’ ekranima, a ne znaju da se izraze“, kaže ona.
Prošlogodišnji rezultati
Prema rezultatima od prošle godine, ta generacija predškolaca imala je problem sa artikulacijom glasova, zbog čega je svako drugo dete išlo kod logopeda.
„To je najčešće posledica prekomernog praćenja crtanih filmova. Sa njima ni roditelji, ni vaspitači ne rade na pravilnom izgovoru reči, a da bi to izveli sami, potrebno je da slušaju sagovornika i da mu odgovaraju, da su u interakciji jedni sa drugima, a ne sa ekranima. Ne uče recitacije ili ih prebrzo zaboravljaju. Ne znaju da recituju, a to je veoma važno za razvoj memorije i kritičkog mišljenja. Kada kažemo detetu da nešto izrecituje, ono počne da peva neku popularnu pesmu sa televizije. Takođe, mali je broj dece kojima se čitaju bajke, jer one više ‘nisu u modi’. Sada se ekranizovano uspavljuju uz crtane filmove ili audio priče, a uz bajke dete razvija verbalnu sposobnost, maštu, analizu“, isticali su psiholozi.
Kako izgleda testiranje predškolaca
Školski psiholog Branka Tišma navodi za Nova.rs da cilj psihološkog testiranja budućeg prvaka nije procena da li je dete pametno ili „glupo“.
Važna je procena zrelosti mladih ispitanika i predviđanje njihovog (ne)uspeha u daljem školovanju.
„Školski psiholog, između ostalog, treba da proceni da li je dete u stanju da sedi u klupi 45 minuta ili će mu eventualno pasti na pamet da ode kući posle drugog časa, jer se nije naspavalo ili mu je predavanje učitelja dosadno. Naime, cilj testiranja nije samo procena intelektualne, već i socijalne i emocionalne zrelosti deteta – ako ono nije dostiglo odgovarajući nivo socijalne zrelosti i nije u stanju da se psihološki ‘odvoji’ od roditelja, neće biti u stanju da se uklopi u grupu vršnjaka, odnosno u školski kolektiv. Važnije je da dete zna osnovne socijalno-higijenske navike, nego sva slova azbuke ili abecede, odnosno da samostalno jede, koristi toalet, pere ruke i brine o svojim ličnim stvarima“, naglašava ona.
Izvor: Nova
Komentari 0