I dok okolina ovakvo ponašanje mališana često tumači kao razmaženost i nevaspitanost, stručnjaci ističu da su ovakva tumačenja pogrešna te da etiketiranje deteta na ovaj način najčešće pogoršava situaciju.
Kako se bliže novogodišnji praznici, tako se povećavaju i gužve u supermarketima. Vreva u objektu jednog velikog trgovinskog lanca na Novom Beogradu bila je početkom ove nedelje, kako svedoči čitalac portala N1, propraćena neutešnim dečjim plačom.
Dete plače u prodavnici – ništa neobično, konstatuje ovaj Beograđanin i dodaje da je ono što ga je zaprepastilo bila zapravo reakcija kasirke.
„Gospođo, hoćete li više da ga utišate, ne možemo da radimo“, viknula je, prema rečima našeg sagovornika, zaposlena u ovom trgovinskom lancu.
„Koliko sam mogao da vidim, dok sam čekao u redu za kasu, majka je bila u kupovini sa dvoje dece vrtićkog uzrasta. Dečak je bio jako uznemiren i uopšte nije važno zbog čega. Budući da sam i sam roditelj, siguran sam da je majci bilo najteže u tom trenutku, i solidarno je bilo da joj ponude da npr. svoju kupovinu završi preko reda, umesto da viču na nju i upućuju joj osuđujuće poglede“, navodi ovaj čitalac našeg portala.
Ovakav nekontrolisan plač deteta, koji se demonstrira kao izliv besa – takozvani tantrum, javlja se upravo kod mališana vrtićkog uzrasta, najčešće do četvrte godine, a prema rečima psihologa i pedagoga, to je uobičajeni, prirodni deo razvoja kod dece, u periodu kada nisu u stanju da se sama umire zbog nezrelosti nervnog sistema i nemogućnosti da regulišu osećanja.
Ipak, okolina često decu, koja pokažu ovako ponašanje, smatraju razmaženom, nevaspitanom ili bezobraznom, osuđujući roditelje koji neretko izgledaju nemoćno da izađu na kraj, kao u situaciji na početku teksta
Tantrum ne znači da je dete bezobrazno, nevaspitano, razmaženo…
Psihološkinja Biljana Zorić Dimić, koja je i direktorka SOS Dečijeg sela u Kraljevu, navodi da tantrum NE ZNAČI da je dete bezobrazno, nevaspitano, razmaženo ili da dete manipuliše roditeljima, kao i da je potrebno kazniti dete. Ističe da etiketiranje deteta kao „razmaženo“ najčešće pogoršava situaciju, jer ne rešava uzrok ponašanja.
“Tantrum ZNAČI da je dete preplavljeno emocijama, da ima neku potrebu koja nije zadovoljena i još ne zna kako da je iskaže, da je verovatno gladno, umorno, žedno, da se oseća sigurno sa vama, da mu je potreban neko miran ko će ga razumeti i naučiti kako da se smiri”, objašnjava ona.
Tantrumi su često znak zdravog razvoja dece
Da okolina često greši u ovakvim procenama jer posmatra detetovo ponašanje kroz zastarele stereotipe, ne uzimajući u obzir razvojnu psihologiju i neurologiju, stav je i specijalnog pedagoga – defektologa Adrijane Vuković.
Vuković, koja je i koorinatorka Programa „Jačanje pordice” koji realizuje Fondacija SOS Dečija sela Srbija, objašnjava da su tantrumi često znak zdravog razvoja, jer dete oko druge godine počinje da shvata da je ličnost odvojena od roditelja i želi da iskaže svoju volju.
“Sukob između te želje za samostalnošću i ograničenih veština (govornih i motoričkih) stvara frustraciju koja izbija u vidu tantruma. Neka deca su prirodno senzibilnija i intenzivnije doživljavaju svet oko sebe. Ono što jedno dete jedva primeti, npr. preglasan zvuk ili grebanje etikete na majici, kod drugog može izazvati potpuni senzorni kolaps. To nema veze sa vaspitanjem, već sa biološkim temperamentom”
Reakcija okoline od velike važnosti za smirivanje situacije
Uprkos tome, strah od osude i nerazumevanja okoline, prema rečima psihologa i pedagoga, najveći je pritisak koji roditelj oseća tokom tantruma u javnosti. Zbog toga je reakcija okoline od velike važnosti za smirivanje situacije.
Stoga psihološkinja Biljana Zorić Dimić onima koji prisustvuju ovakvoj situaciji savetuje da ne osuđuju roditelje i decu, te da ostanu smireni i nenametljivi, jer prisustvo mirnih ljudi, kako kaže, pomaže roditelju da se oseća manje pod pritiskom.
Umesto prevrtanja očima ili upućivanja oštrih pogleda, pedagog – defektolog Adrijana Vuković, onima koji se nađu u blizini, savetuje blag osmeh ili klimanje glavom, koji šalju poruku – u redu je, razumem kroz šta prolazite.
“Ako primetite da detetu i roditelju treba privatnost da prebrode krizu, najbolje je da se malo pomerite i ne zurite. Što manje „publike“ dete ima, to će se pre osećati sigurno da prestane sa ispadom”, objašnjava ona.
Roditelji treba da se fokusiraju na dete, a ne da se pravdaju okolini
Sa druge strane, Vuković roditeljima savetuje da, umesto da se pravdaju okolini, treba da se fokusiraju na dete.
“Roditelj koji ostaje smiren tokom detetovog tantruma ne vaspitava razmaženo dete, već detetu pruža sigurnu bazu i uči ga emocionalnoj regulaciji. Ako roditelji počnu da viču, dete će se još više uznemiriti. Potrebno je da roditelji duboko dišu i koriste tiši, smireniji glas”, navodi specijalni pedagog – defektolog.
Objašnjava da kada dete ima tantrum ne možemo kritikovati njegovo ponašanje u tom trenutku jer nema efekta i može samo produžiti trajanje ispada. Dodaje i da je potrebno da, ako roditelji kažu „ne“, ostanu dosledni.
“Ukoliko dete tantrumom dobije ono što želi, ono uči da je to efikasan način komunikacije, što će dovesti do češćih ispada u budućnosti. Tek kada se dete potpuno smiri, potrebno je ponuditi mu nežnost. Tek tada je trenutak za kratak, jednostavan razgovor o tome šta se desilo i kako se sledeći put može reagovati drugačije”, kaže Vuković.
Da je za roditelje ključno da budu dosledni i da zadrže smirenost, mišljenja je i psihološkinja Zorić Dimić.
“Ovo zvuči veoma teško roditeljima, ali treba da znaju da dete ,,preslikava” emocije od roditelja. Doslednost je ključna kako bi dete naučilo granice. To može dovesti do češćih i intenzivnijih tantruma. Nemojte popuštati samo zato što dete histeriše i ima ispad besa, jer vam je nelagodno u toj situaciji. Ako popustite i dozvolite detetu da na taj način dobije nešto što želi, naučićete ga da je vrištanje i bacakanje put kojim će dobiti ono što je zacrtalo”, kaže ona.
Na dete ne treba vikati niti ka fizički kažnjavati
Takođe, kao posebno bitno podvlači i potrebu da se dete ne ignoriše, niti da se fizički kažnjava ili viče na njega.
“Potpuno ignorisanje deteta, osim što pojačava ponašanje, može učiniti da se oseća nesigurno i nevoljeno, dok fizičko kažnjavanje ili vikanje povećava stres. U situacijama kada mi ostanemo mirni i povezani sa detetom dok se dešava tantrum učimo dete da internalizuje samoregulaciju i da je razvija. Razvijamo bliskost sa njim, jer ga učimo da je voljeno i prihvaćeno uvek, da smo tu za njega i da ima našu podršku”, zaključuje Zorić Dimić.
Komentari 0