Foto: Canva
Danima već slušam žene oko mene kako se žale: „Ne ide mi se kući s posla. Kad se samo setim koliko domaćeg moram da radim sa sinom – to će me dovesti do ludila!“
Istina je da i ja imam istu sudbinu i često se pitam da li vredi sve to? Da li vredi sekiranje, nerviranje, prepiranje i more suza (što dečijih – što mojih), a onda je do mene došao ovaj divni tekst Svetlana Khmel koji sam morala da podelim sa vama, a on nosi divan naslov: MAJKE, šta god radile, vaša deca će opet imati šta da ispričaju na PSIHOTERAPIJI!
„Kada bih mogla da proživim život iz početka, evo šta bih promenila:
Svom sinu bih govorila: „Dragi, ne moraš postati inženjer, ne moraš čak biti ni advokat. Nije važno šta ćeš biti kad odrasteš. Želiš biti fudbalski komentator – super! Klovn u tržnom centru? Bravo!“
I kada taj moj sin napuni trideset godina, doći će kod mene sav znojav, ćelav i sa razmazanom klovnovskom šminkom na licu i reći će:
„Mama, imam trideset godina i radim kao klovn u tržnom centru! Da li je to život koji si htela za mene? Šta si mislila, pobogu? Zašto si mi dozvolila da se igram umesto da učim matematiku? Zašto mi nisi rekla koliko je važno obrazovanje?“
Ja ću ga tada pomilovati po ćelavoj glavi i reći:
„Dušo, ali ja sam te samo podržavala u svemu što si hteo da radiš! Nisam vršila pritisak na tebe. Nisam te terala da vežbaš matematiku kad si hteo da se igraš sa drugarima.“
A onda će on reći osuđujuće: „Nisam znao do čega će me to dovesti, bio sam dete, nisam mogao da odlučim, ali ti si to mogla umesto mene da uradiš. Mogla si da me usmeriš!“
Ja ću tada da ustanem, pažljivo ću ga pogledati i reći mu: „To je to. Na svetu postoje dve vrste ljudi: jedni žive, a drugi traže krivca. A ako ovo ne razumeš, onda si ti, sine moj, idiot.“
Reći će samo „ah“ i onesvestiće se! Njegova psihoterapija će trajati pet godina.
ILI NE…
Jednog dana ću dobiti sina i uradiću suprotno. Od treće godine ću mu ponavljati: „Ne budi idiot, Vladimire, razmišljaj o budućnosti. Nauči matematiku, Vladimire, ako ne želiš da čitav život budeš operater u kol centru.“
I kad napuni trideset godina, doći će kod mene, znojav, ćelav programer sa dubokim borama i reći će: „Mama, imam trideset godina i radim u Guglu. Radim dvadeset sati dnevno, mama. Nemam porodicu. Šta si mislila kada si mi rekla da će me dobar posao usrećiti? Što si me terala da učim matematiku?“
I reći ću: „Dragi, ali želela sam da stekneš dobro obrazovanje! Želela sam da imaš priliku!“
A on će meni: „Zašto će mi, dođavola, prilike kada sam nesrećan, mama? Prolazim pored klovna u tržnom centu i zavidim mu. On je srećan! Ja sam mogao biti srećan čovek, ali ti si mi uništila život!“
A onda ću ja ustati, pažljivo ga pogledati i reći ću mu: „Dragi moj, postoje dve vrste ljudi: jedni žive, a drugi se stalno žale. Ako ovo ne razumeš, onda si ti, sine moj, idiot!“
Rekao je „ah“, pao u nesvest i završio 5 godina na psihoterapiji.
***********
Ovaj tekst je za sve one mame koje ovih dana jedva izdržavaju rešavajući domaće zadaće sa decom. Boreći se sa besnim tinejdžerima, sa nezadovoljnom decom. Opustite se! Bez obzira šta radile, vaša deca će sutra imati šta da kažu na psihoterapiji!“
autor: Svetlana Khmel
prevod Stil
Komentari 0