Svet iz našeg detinjstva više ne postoji

Jedna od najmudrijih stvari koju sam pročitala o roditeljstvu je ona misao da decu ne možemo vaspitavati kako su nas vaspitavali naši roditelji jer vreme za koje smo mi vaspitavani više ne postoji. I smatram je potpuno istinitom.

Foto> Privatna arihva

1994. sam krenula u prvi razred. Samo taj prvi  dan me je sestra vodila jer je starija četiri godine pa svakako nije bila u fazonu da kreće pola sata pre jer nam je škola na pet minuta laganog hoda. U ulici simboličnog naziva Čitačka, upoznam devojčicu po imenu Tanja, Tanja Kovačević. Ona je obeležila tih divnih osam godina.  Tanja je bila divno vaspitano dete. Kulturno, stidljivo. Čak i kada je ispituje nastavnik ona je tako tiho odgovarala da je nerviralo nastavnike. Jer gradivo je znala, a bila je tako stidljiva. Sećam se da je engleski odlično znala. Ali uvek tako nekako neprimetno. Iako smo bile najbolje drugarice, uglavnom smo se viđale kod nje. Ja sam oduvek bila ‘’skitara’’, šetala po kraju, vozila bicikl ali nikada ona nije sa mnom ‘’gubila vreme’’.

Onda se odselila, videle smo se. Onda se ponovo preselila, I tada smo se videle. Poslednji put smo se videle kada je došla da vidi prvo moje dete. Nakon toga sam promenila telefon, nisam zapamtila adresu I eto… Više nisam uspela da je pronađem. Ako neko ko je zna bude čitao ovo, neka joj poruči da je tražim. Rođena je u Pakracu, septembra 1987.-e.

Ja, ne mogu ništa da zameram svojim roditeljima. Da su znali bolje, oni bi bolje radili. Možda ja grešim mnogo a sve je iz najbolje namere. Živeli smo dosta siromašno. Ne sećam se nikakvih posebnih poklona, prvi put na more sam otišla kao devojka. Sećam se kada je moj drug iz odeljenja opisivao more u sastavu pod standardnom temom ‘’Kako sam proveo letnji raspust’’. Delovalo mi je kao da će se se svi snovi ostvariti kada udahnem morski vaduh. I to devojačko more je bilo Sutomore. Sećam se da sam mislila da će se desiti nešto epohalno, kada se sretnemo, more I ja. Nije se desilo ništa.

Sve češće čitam izjave kako su roditelji bili ‘’ovakvi I onakvi’’. Slažem se da ima I takvih. Uglavnom su to bili tipični roditelji tog vremena. Ako ne ideš u školu, pozoveš drugaricu na kućni broj da pitaš da ti pozajmi sveske. Danas je nazamislivo da roditelj ne ode na roditeljski jer je odmah nepodoban roditelj. Moji se nisu potresali oko loše ocene. Jednostavno bi me kaznili bez vike i dreke. Ja dobijam nervne slomove zbog četvorke. Verujem da je i tada radno vreme trajalo 8 sati. Nisu imali vajber grubu odeljenja. I opet su sve stizali i bili manje umorni. Svaki dan se ručalo na kašiku. Nisu imali ni minut pire, ni krompir poluspremljen, niti su kao ja sipali pasulj u lonac bez prethodnog trebljenja. Boranija se čistila. Voće se bralo. Ako imaš ‘’Najke’’ ti si IN, ako ih nemaš NISI OUT. Kada mi se ne dopadne kućni jelovnik, ostanem gladna. Nema alternative. Moji se nisu igrali sa mnom, kada su dolazili gosti odlazili bi u sobu, na slavama smo sedeli kao fikusi. I nisam se osećala ni odbačeno, ni usamljeno, niti vučem traume iz detinjstva. Mama je odlazila na proslavu firme bez grize savesti. Nije zvala kao ja 251 put da vidi da li je sve u redu. Imala je najduže nokte nalakirane u crveno. I vrtoglavo visoke štikle u kojima je isla autobusom na posao. Imala je i lisicu koju je nosila oko vrata. Nikada nije izgledala kao ja sada. Ne mogu moju mamu da zamislim ni sada kada ima 58 kako ide u prodavnici u patikama. Ja na posao idem u patikama, nenašminkana. Divim se ženama koje se u pedesetim voze gradskim prevozom u štiklama. Koje kući čeka muž, deca, pokvaren bojler, neplaćeni računi. A ona sve to podnosi na štiklama. Koja se vrlo često bori sa najopakijim neprijateljem.

Nisu nas naučili da gazimo preko svega jer nije bilo potrebe za tim. Nisu nas učili da budemo lukavi jer je cenila čistota. Ophođenje sa starijima je bilo bitno. Bolje si prolazio ako dobiješ jedinicu nego ako se ne javiš komšiji. Imali smo svi nekog Džekija kog smo voleli. Nije jeo granule, nije spavao u kući a bio je zdrav i živeo je 15 godina. Nije bio rasan.

Taj svet više ne postoji kako neko reče. I sada je problem. Ako želimo da naše dete ostane u njemu, vrlo je verovatno da neće proći najbolje u životu. Ili da se prilagodino zajedno, i mi i deca. Da se sa setom sećamo kako je nekada sve bilo drugačije. Ali to je bilo nekada.  Sada te ‚‚vrednosti nisu na ceni‚‚.

Podeli:

Komentari


Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA