Foto: Pixabay
Nekoliko dana nakon porođaja u posetu mi je došla patronažna sestra. Pregledala je dete pa mene i onda rekla: Doći će vam nekad da se rasplačete, da vičete od nemoći i umora. To je normalno. Nemojte misliti da s vama nešto nije u redu. Samo se potrudite da to radite podalje od deteta jer oni osećaju svaku vašu emociju… Gledam ja u nju i ćutim. Mislim u sebi kakvu sam to ludaču pustila u stan. Moje dete zadovoljno guguće, ja jesam malo bila umorna od porođaja i par neprospavanih noći, ali bože moj – proći će, racionalizivala sam situaciju. Zašto bih plakala i vrištala? Pa ja volim svoje dete.
Nekoliko dana, nedelja kasnije stojim pored prozora oko tri u noći. Napolju je padao sneg. A ja u rukama nosim bebu već sat vremena, treći put te noći. Znači ukupno tri sata. Nisam se bila istuširala toga dana, ni oprala zube jer jednostavno nisam uspevala. Mališan se svaki put grčio od plača. Nije bio bolestan, nije bilo temperature, samo valjda prokleti grčevi. A ja nisam imala snage ni hrabrosti da ga pustim da plače. Suze su mi tekle niz lice. Od jada, od nemoći, od činjenice da je samo u mojim rukama miran, a čim ga uzme tata ili ga spustim neutešno plače. Suze i ljutnja su se smenjivali zbog činjenice da nisam mesec dana spavala duže od sat vremena u komadu, a svi oko mene prepuni mudrih saveta kojima su zajedničke dve stvari – nije bilo nikog da mi pomogne jer svi, eto, rade, a ja se ‘odmaram’ na porodiljskom. I naravno sama sam kriva što sam naučila dete na ruke. Da, to mi je bila prva životna pomisao. Čim sam rodila, čvrsto sam odlučila da ću buditi svoje dete čim zaspi, a da nije na mojim rukama. Samo da bih ga naučila na ruke. Možeš misliti, pa ko bi iole normalan na to naučio dete.
Komentari 0