Stvarajmo uspomene

Sećam se misli iz biografije Olivere Balašević koja kaže da je njeno detinjstvo bilo jedno od onih koja su tužna kada se o njima sluša a lepa dok se žive.

Rečenica koja mi je zaista dala osvrt na moje detinjstvo. A ono je bilo nekako bez radosti u tim nesrećnim devedesetim godinama prošlog veka. Iako nije sve u novcu, nedostatak elementarnih stvari ipak dovodi do tog nostalgičnog tona.

Verovatno sam negde već pisala kako sam se radovala prvom odlasku u pozorište. Karta je koštala tri dinara. Nekih tadašnjih. Bila sam presrećna. Ali jedino gore od saznanja da ne ideš negde sa drugarima je lažna nada. Dobila sam tri dinara. Ali onda je stigla i informacija da nemamo ulja u kući. I moja tri dinara su otišla na jedan litar ulja. Koliko je ulje tada bilo skupo. Čini mi se da mu je cena sada slična ceni karte za dečiju predstavu. Sećam se kako sam bez pogovora dala tri dinara. Onako hrabro kao da odlazim u rat, stisla zube, oči su zasuzile ali to je život. Nikada nisam odgledala “Baš čelik”. Znam da je bio glavni lik neki Nebojša.

Sećam se čokolada koje je moj otac švercovao iz Temišvara. Toliko nismo imali da smo sestra i ja dobijale po jednu čokoladu da podelimo. Damo se mi jednom u buntovništvo, napadnemo torbu i pojedemo sigurno po 500 grama. Došao otac, nama nije dobro. Umesto dobrih batina, usledio je muk. Valjda je bilo lakše da ne čuje iz usta svoje dece da su željna nečeg banalnog kao što je čokolada.

Sećam se i paketića za Novu godinu. Samo dva od firme tatine. U jednom plastični vozić koji se vuče kanapom i loptica se na sredini okreče. Crveno bela loptica. Sledeće godine samo neki slatkiš.

Sećam se i prvih komada odeće koja je meni kupljena. Šarene pantalone i crvena majica. A htela sam druge  pantalone i drugu majicu ali ovo je bila prva samo moja odeća. Sestra je dobila majicu više ali ona je već bila starija.

Sećam se kada mi je mama kupila šnalu sa čipkom za prvi dan škole. Plakala sam kada sam je izgubila u školi a učiteljica je rekla da je to samo šnala. Za mene nije bila samo šnala već nešto samo moje. I znala sam da druga neće doći. I nije došla.

I odlazak u Mek je bio kasno (imala sam samo za čaj). I more je bilo kasno, već sam bila srednjoškolka.
Sve je to dovelo do neke moje fobije da niko ne sme nešto moje da prvo koristi. Ako kupim mleko za telo, sestra ne može da ga namaže pre mene. Ako jedem u restoranu u fazonu sam da nekom kupim jelo samo da ne čaprka moje. To materijalno siromaštvo me je dovelo do toga da samo želim nešto svoje.

Kada se Isidora rodila, najveći deo opreme smo imali od moje sestre. Dobijali smo i odeću ali sam ja kupovala nesumučno odeću koju nisam mogla da priuštim a nije nam bila ni potrebna. Kupovala sam pelene kao da će sutra nestati sve. Stalno sam imala strah da ću ostati bez novca i neću imati pelenu da presvučem detetu.

Kako je vreme odmicalo shvatila sam da mnogo odeća ostane neiznošena, da dete pre skine pelene nego što ja potrošim svoje zalihe. Onda sam rešila da malo dođem sebi. Ne mogu da kažem da nisam nastavila da kupujem bespotrebne stvari. Mrzim onu krilaticu da treba kupovati samo ono što nam je neophodno. Život nije samo ono što se mora, onda je preživljavanje. Ali opet, sve te krpice koje kupujemo i plaćamo previse a dete ih nosi jako kratko, su suvišne. Imam drugaricu koja kupuje fantastičnu second hand odeću koju savršeno kombinuje i plaća toliko koliko zaista iznosi upotrebna vrednost. I skuplje komade kupuje sebi. Jer to je nosivo godinu, tri, pet a ne sezonu dok dete ne preraste. U mnogo razvijenijim zemljama kult kupovine polovnih komada je sasvim prihvatljiv. Da li je kod nas ta bespotrebna kupovina beg od našeg bednog sistema, nisam sigurna. Ali to je činjenično stanje.

Molim Vas, poklanjajte odeću, pozajmljujte, razmenjujte, prosleđujte. Kupujte polovnu. Štitite Vašu planetu, smanjite otpad. Ako ulažete novac, ulažite ga u uspomene, Osvežavajte komade, reciklirajte. Ne lečite traume iz detinjstva odećom jer one su i dalje tu u meni  pored kupovine kasnije. A u nekom nisu. Ali ni ja te momente nisam zaboravila pa je kupovina kasnije bila uzaludna. Osećam da sam više žalila za onim što nemam nego što sam se radovala onome što imam. Dozvolite sitne luksuze ali ne dozvolite da vase dete odrasta u tom momentu nemanja kao imperativu. Uspomene su ipak must have i one nikad nisu second hand. Detinjstvo se ne može promeniti ali može da se promeni naš odnos prema njemu.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA