Strah od škole

Za većinu dece, polazak u školu ili povratak u školsku klupu nakon raspusta predstavlja događaj koji sa nestrpljenjem očekuju i kome se raduju. Međutim, kod jednog broja dece javlja se strah od škole.

To je otpor deteta da ide u školu zbog iracionalnog straha koji je vezan za određene objektivne ili izmišljene okolnosti. Strah prouzrokuje jaku nelagodnost i dete se na različite načine trudi da izbegne školu, najčešće na početku školske godine, pri povratku u školu nakon preležane bolesti, nakon sukoba sa vršnjacima ili nastavnikom, i sl. Mogu se javiti bolovi u stomaku, povraćanje, glavobolja, psihogena temperatura, prekomerno znojenje, dok je lekarski nalaz uredan. Tegobe nestaju u porodičnom okruženju, tokom vikenda, praznika, raspusta.

Kod dece mlađeg školskog uzrasta, uglavnom se radi o primarnoj separacionoj anksioznosti– strahu od odvajanja od roditelja. Na starijem uzrastu, primarni su strah od procenjivanja i kritike (,,imam tremu da odgovaram pred razredom’’, ,,bojim se da će me ismevati ako pogrešim’’) i sumnja u vlastite sposobnosti (,,plašim se da ću ponavljati’’, ,,plašim se da neću upisati srednju školu koju želim’’, ,,ne mogu ni sa kim da uspostavim dobar odnos’’). Kod dece koja polaze u peti razred, česti su strahovi od preobimnog gradiva, puno novih predmeta i nepoznatih nastavnika, posebno od onih za koje su načuli da su strogi, pa se često pod uticajem predrasuda javlja otpor. Pri polasku u srednju školu, kada dete odlazi u drugi grad, takođe se ponovo mogu aktivirati separacioni strahovi.

Decu kod koje postoji strah od škole, koja kada pobegnu sa časa odu pravo kući, treba razlikovati od one dece koja iz škole beže jer im je dosadna i imaju preča posla. Naročito o tome treba voditi računa na kasnijem uzrastu jer se često dešava da se ove grupe dece na isti način, površno sankcionišu (neopravdani, slabe ocene, ne pružanje prilike da se ocena popravi…).

Kod koje dece se školska fobija najčešće javlja?

Postoji veća šansa da će se strah od škole razviti:

  • Kod dece koja imaju slabije razvijene socijalne veštine;
  • Kod dece čiji se roditelji preterano zaštitnički ophode prema njima i razmazili su ih ne postavljajući nikakve zahteve pa se dete kada krene u školu suoči sa tim da se mora samo za sebe boriti u grupi vršnjaka;
  • Kod dece čiji su roditelji strogi, kruti i previše zahtevni pa su deca preokupirana strahom od mogućih posledica u slučaju neuspeha. Kod takve dece i trojka ili četvorka izazivaju veliku teskobu, ne samo jedinica;
  • Kod dece čiji roditelji su preambiciozni, nerealni i imaju previsoka očekivanja pa se dete boji ako ne ispuni sve što se od njega očekuje de će biti manje voljeno;
  • Kod dece čiji roditelji su i sami anksiozni i nesigurni, u odsustvu deteta doživljavaju još veće strahove pa nesvesno nalaze razloge da dete ne ode u školu (na primer, kada pada kiša);
  • Kod dece čiji roditelji se često svađaju pa se dete plaši da se nešto loše ne desi dok je ono odsutno;
  • Kod dece čiji roditelji nepotrebno opterećuju dete raznim brigama i bolestima, pa dete dolazi u školu zabrinuto i uznemireno;
  • Kod dece kod koje postoji ljubomora u odnosu na mlađeg brata ili sestru koji ostaju kod kuće sa majkom;
  • Kod dece koja se boje učitelja ili nastavnika. Savet za sve roditelje je da pri polasku u prvi razred strukturaciju odeljenja prepuste psihologu i pedagogu, jer će oni voditi računa i o ličnosti deteta i o ličnosti učitelja, umesto da učitelje sami biraju na osnovu priča iz kraja;
  • Kada izostaje individualni pristup svakom detetu u razredu;
  • Kod dece koja školsko gradivo doživljavaju kao preobimno (što u današnje vreme ono često i jeste). Ovaj problem je naročito izražen kod dece koja kreću ranije u školu, a roditelji odbiju odlaganje upisa pa se od dece sve ranije očekuje sve više;
  • Kod dece koja imaju loša iskustva sa vršnjacima ili su neprihvaćena u grupi. U rešavanje ovog problema neophodno je uključiti razrednog starešinu i stručnu službu;
  • Kod dece koja prolaze kroz neki težak period (razvod, promena sredine, odvajanje od kuće i roditelja, smrt člana porodice);
  • Kod dece koja imaju neke od sledećih karakteristika ličnosti: perfekcionizam, nesigurnost, sklonost depresivnom i anksioznom reagovanju, plašljivost, zavisnost.

Strah od odgovaranja

Strah od odgovaranja je vid školske fobije, u čijoj osnovi je strah od procene. Javlja se kod zatvorene, plašljive, nesigurne dece koja su preosetljiva na kritiku, potcenjuju sebe i kojoj nedostaju socijalne i veštine komunikacije. Ovaj strah uglavnom biva provociran ruganjem od strane vršnjaka i/ili nastavnika. Kada ustane da odgovara, nastaje blokada. Dolazi potom do toga da dete beži sa časova i kada je potpuno spremno da odgovara, a dalje slede loše ocene, kazne i produbljivanje loših osećanja.

Potrebno je raditi na motivaciji da dete ostane u situaciji straha, a ne da je izbegava, jer izbegavanje produbljuje strah, dok suočavanje i postizanje uspeha dovodi do redukovanja straha.

Od velike pomoći će im biti ohrabrivanje, isticanje i pohvala onoga što su dobro uradili. Na poređenje sa drugom decom koja su uspešnija treba zaboraviti! Potrebno je i pomoći im da se koncentrišu na pitanje postavljanjem potpitanja, podsećanjem kada se zbune, davanjem poruka ,,hajde zajedno ćemo mi to’’, ,,pomoći ću ti da se setiš’’.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA