Šta nam daje osećaj “samoga sebe” i zašto je to važno?

Iz spoljašnjeg okruženja dobijamo informacije preko svima poznatih pet čula, za vid, sluh, dodir, miris i ukus. Informacije kojih uglavnom nismo svesni, o kojima ne razmišljamo dolaze iz našeg vlastitog tela i nazivaju se somatosenzacije (taktilne, proprioceptivne i vestibularne).

senzorijum

Sva tri senzomotorička sistema utiču na sposobnost deteta da se motorički i emocionalno poveže sa ljudima i sa predmetima.

Dodir/taktilni sistem

Prvi je senzorni  sistem koji se razvija još u materici i najzreliji je na rođenju. Najvažnija funkcija je zaštita i  doprinosi razvoju povezivanja između dece i roditelja. Ako je novorođenče napeto/uznemireno, ono će laki dodir da doživi kao pretnju. U situaciji kada je smireno/dobro izregulisano, isti dodir će doživeti kao prijatnost. Ovo je posebno izraženo kod prevremeno rođenih beba.

Druga funkcija se razvija kod deteta sticanjem iskustava u vezi različitih tekstura i oblika preko dodira. Receptori za dodir se nalaze u koži čitavog tela a njihova najveća gustina je na prstima. Sposobnost razlikovanja je neophodna za manipulisanje predmetima/igračkama i za adekvatan način prilagođavanja okruženju.

Ove dve funkcije taktilnog sistema nisu u potpunosti odvojene, neki receptori mogu da imaju obe funkcije. Iz tog razloga lagani dodir može da izazove zaštitnu reakciju kod deteta. Za decu koja ovakav dodir prepoznaju kao neprijatan, to može da ograniči mogućnost da steknu sposobnosti razlikovanja oblika i tekstura. Kasnije mogu da imaju problem sa preciznim držanjem stvari, ispadaju im iz ruku ili previše stežu olovku i pritiskaju papir kada pišu.

Kako telo oseća samo sebe/propriocepcija

Propriocepcija je čulo pozicije (unutrašnja kontrola naše posture) i čulo pokreta (imamo svest da li se neki deo tela kreće i u kom je položaju). Informacije koje dobijamo iz mišića, tetiva i zglobova učestvuju u orijentaciji tela u prostoru i međusobnom odnosu delova tela. Dete koje nema dobro razvijenu propriocepciju ne raspolaže unutrašnjom mapom tela, nije sigurno gde mu je koji deo tela u datom trenutku ako ne pogleda. Potreban mu je svestan napor da se pokrene ili da ostane u mestu. Loša propriocepcija lišava telo ključnih informacija potrebnih za održavanje normalnog mišićnog tonusa.

Propriocepcija nas obaveštava o položaju i kretanju unutrašnjih organa. Receptori za duboki senzibilitet smešteni u zidu želuca reaguju na ulazak hrane u želudac i obaveštavaju nas da smo siti.

Propriocepcija doprinosi razvoju telesne šeme ili fizičkog doživljaja sebe, osnova je motorne kontrole, omogućava planiranje i tačnost izvođenja pokreta, razvoju motorike.

 

Kako telo upravlja kretanjem/ vestibularni sistem

U velikoj meri je zreo kod dece koja su rođena u terminu. Registruje brzinu, snagu i pravac kružnog kretanja glave, osetljiv je na silu gravitacije (reguliše kretanje suprotno sili zemljine teže) i linearno kretanje (ubrzavanje i usporavanje).

Vestibularni sistem je povezan sa drugim čulima, naročito sa vidom i glavni je organizator senzornog unosa. Informacije iz vestibularnog sistema služe regulaciji mišićnog tonusa i koordinaciji, reakcijama uspravljanja i održavanju ravnoteže, koordinaciji oko-ruka, stanju pobuđenosti, nivou pažnje, emocionalnom stanju.

Dete sa gravitacionom nesigurnošću preterano emocionalno reaguje na pokrete suprotne gravitaciji, u velikoj nesrazmeri sa mogućnošću pada. Silu teže koju većina doživljava kao nešto normalno, dete sa gravitacionom nesigurnošću doživljava kao pretnju svom opstanku. S obzirom da nema unutrašnji osećaj za pouzdanost gravitacije, ono i najmanji pokret može da doživ kao skok sa krova zgrade. Ne žele da se penju i spuštaju niz tobogan, da se ljuljaju na ljuljašci.

Zato vole da budu dole, da leže ili sede na podu, često u obliku slova W, čvrsto fiksiraju svoje telo da bi sprečili mogućnost  pomeranja. Izbegavaju čak i najjednostavnije vežbe i dosta se uznemire kada moraju da se kreću naročito ako je to neočekivano za njih.

Za procenu funkcionisanja ovih sistem tj. senzorne integracije pored posmatranja, intervjua sa roditeljima koriste se i standardizovani instrumenti. Jedan od njih je Test-TSFI/The test sensory functions in infants (DeGangi & Greenspan), dizajniran je da proceni bebe i malu decu (4 do 18 meseci) sa poremećajima regulacije, poremećajima u razvoju i onu decu koja su u riziku kada govorimo o teškoćama učenja.

Snezana MilanovićAutor: Snežana Milanović

diplomirani fizioterapeut, senzorno-integracijski pedagog, SI Baby terapeut, MarteMeo Therapist/Colleague Trainer, licencirani instruktor IAIM masaže beba i MISP masaže dece.

Osnivač „Centra za korektivnu gimnastiku“ 1997 i suosnivač Kabineta za senzornu integraciju i ranu intervenciju „Senzorijum“ 2017 u Beogradu. Stručni saradnik časopisa Moj pedijatar i Zdravo dete, brojnih portala namenjenih roditeljstvu i zdravom odrastanju beba i dece. Stručni saradnik časopisa Pedijatar dijagnostičko-terapijske preporuke.

Kontakt: milanovic.fizio@gmail.com

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA