Šta mama voli

Uvek bih zaboravljala, jer čim ih ugledam na vratima, ja počinjem da razgovaram sa njima o njima, o tome šta su novo učile sa drugarima, kojih su se igara igrali, jesu li  se igrali napolju, šta bi volele danas da rade i šta ćemo za vikend raditi, koje bi knjige volele da čitamo danas, kojim sladoledom da se sladimo… I sve tako, sve o njima. Navikla sam svoju decu da sa mnom razgovaraju samo o sebi, o tome šta one žele i o čemu one razmišljaju i kako se one osećaju.

Sve to vreme, pored njih je takođe jedna vrlo stvarna osoba, sa željama, planovima, svakojakim raspoloženjima i mislima, osoba sa burama u srcu i neredom u glavi, koja se trudi da sve to kontroliše, osoba koja pokazuje svoja osećanja, osoba koja govori koliko voli, koliko je neraspoložena, osoba koja voli dosta toga, o da, ali koja ipak lako zaboravlja na sebe. Zato sam se pre dva dana dobro spremila i čekala pravi trenutak da ih upitam: „Šta mislite, mišice, šta mama voli?” Gledale su me zbunjeno. Prestale su da žvaću, da se zadirkuju i štipaju ispod stola. Starija mišica je razrogačila svoje ionako krupne, tamne oke i zbunjeno me pitala: „Kako to misliš?”
„Eh, kako to mislim. Lepo, ljubavi. Šta mama voli?”, bila sam nestrpljiva da čujem odgovor.
Pogled joj je odlutao ka tavanici i posle jednog dužeg mmmm… dobila sam odgovor:
„Ti voliš da čitaš knjige.”
„O, da! Obožavam da čitam knjige! I šta još, šta još?”, meškoljila sam se na stolici, iščekujući da čujem od njih još nešto o sebi. Jer, volela bih nekada sebe da vidim njihovim očima, da vidim koliko sam strašna ili smešna kada sam stroga, da proverim koliko im prija moj poljubac, koliko su im smešne ili bezvezne moje šale.
„Voliš da nas ljubiš!”, mlađa mišica je uzviknula oduševljeno.
„Voliš kada šetamo!” i starija je zaključila ponosno.
A ja sam se smešila. I baš sam bila srećna. Mnogo srećna.

Jer, moja deca znaju šta ja volim. Osećaju koliko ih volim, znaju da su one na prvom mestu i da sve ono što mi je omiljeno sada radim sa njima – čitam, šetam i ljubim.

I ma koliko bih volela da jedan čitav dan provedem sunčajući se na terasi, čitajući knjigu do iznemoglosti i oslobađajuće plačući zbog nekih stihova, pesama, ljudi, onako iz srca, lutajući sa šakom u Njegovoj od knjižare do knjižare, od galerije do galerije, iz bioskopa otići na sladoled… o, da, to bi bio savršen dan, to bi bila savršena tri dana… ja čitam priče za laku noć.

I srećna sam.
Najsrećnija.
Jer nema svako priliku da proživi svoje detinjstvo dva puta.
Ne može svako da dozvoli sebi vreme za iste knjige, iste priče, iste početke i završetke –  dva puta u životu.
Volim što sam baš ja jedna od tih srećnih, izabranih ljudi.

I još volim…
Još mnogo sitnica, životno važnih detalja.

Volim kada mi mišice kažu da imam ljubazne oči.
Volim kada starija mišica vodi moju šaku svojom i njome ispisuje mapu po svom licu.
Kada mi ugnjezdi glavu u krilo pred spavanje.
Kada mi kaže da me voli dalje od svih svetova i vasiona.

Volim kada me mlađa mišica pita kako sam onda kad sam stroga.
Volim kada sedimo jedna na drugu oslonjene leđima i razgovaramo.
Volim kad ih čujem kako pevaju, kako dišu dok spavaju.
Volim da ih posmatram dok hodaju i drže se za ruke.
Volim njihove mekane obraze i topla temena.
Volim kako se kikoću dok ih Rra okreće i dok i njemu samom ne počne da se vrti u glavi.
Volim sunce u njihovim kosama.
Volim kako nose prolećne bubice pod list, na sigurno.
Volim kako pomažu puževima da pređu na drugu stranu putanje.
Volim kad mi pričaju neke njihove viceve.
Volim, volim samo da ih posmatram, da ih slušam i da u toj jednostavnosti, neredu i buci budem savršeno srećna.

I volim, volim one mirne dane.
Volim dane kada mogu dugo da gledam u nebo.
Kada mogu samo da dišem i da se osećam ispunjeno i srećno.
Dane kada sam dovoljno hrabra da isključim telefon.
Volim dane koji mirišu na leto, koji me iscrpljuju i stropoštavaju u krevet.
Volim noći obasjane punim mesecom koji obećava život mojim biljkama.
Volim miris nove knjige. Volim da okrećem ispodvlačene stranice omiljenih knjiga.
Volim kada čujem mamin glas.
Volim Njegovu ruku na mojim leđima.
Volim toplinu zemlje i miris zove.

Volim… suviše, previše možda.
I samo od nekih mirisa čini se kao da srce može da prepukne.
Od mirisa krošnji, detinjstva, proleća.
Od obećanja, iščekivanja, glasova.
Od sećanja na osećanja.
Od nadanja.
Od pogleda.

Volim magiju koja vlada čitavim mojim životom,
koja nadomešćuje sve moje nesavršenosti i nelogičnosti,
koja popunjava pukotine i nevidljivo čini mogućim.

Sa decom, magija je realna mogućnost, izbor, odluka.
Sa njima, onaj zalet koji sam hvatala biciklom na nizbrdici i dalje izaziva glasan smeh i čini da moje srce kuca brže.
Poput detinjeg.