Šta je u interesu naše dece?

Setih se Tolstoja  – “Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način”.

Srećne porodice liče jedne na druge, deca odrastaju u atmosferi gde se oba roditelja trude da zajedničkim naporima od njih naprave kvalitetnog čoveka.

A šta je sa decom koja odrastaju uz jednog roditelja, a imaju i drugog, tu negde nadohvat ruke – ili ne baš?

Da li se ti rastavljeni roditelji takođe trude da udruženim snagama usreće svoju decu kako bi od njih postale kvalitetne i kompletne ličnosti?

Ponekad se pitam

Kad su roditelji u lošim odnosima, deca (koja žive sa majkom) bivaju uručena ocu u dogovorenim terminima, ni minut ranije, i samo tada. Promene se uglavnom ne prihvataju. Ako otac iz objektivnih razloga nije u mogućnosti da svoje dete vidi onda kada je propisano, sledeću šansu dobiće u narednom terminu. Ogorčene i razočarane majke udarac uzvraćaju – preko dece.

Neki očevi, pak, svoju decu uredno viđaju, ali tako što ih odvedu i prepuste baki / deki / aktuelnoj partnerki… nekome. 

Naslušala sam se i priča o očevima koji za svoju decu nisu pokazivali nikakvo interesovanje. Bilo da im je takva priroda, bilo da su se preko nedužnih mališana svetili bivšoj partnerki, uglavnom ih nije bilo onda kada su deci bili potrebni.

A onda, postoje i druge situacije, kada oba roditelja vode bespoštednu bitku u koju su uključeni svi: prijatelji, rodbina… pa i sami mališani. Kakve god da su im namere, takav rat uvek ostavlja nesamerljive posledice – na decu.

Ja sam samohrana majka devojčice od šest godina. Ona živi samnom, a svog oca viđa redovno.

Da li sam napisala redovno? Htedoh reći, veoma često. Kad bi se samo on pitao, viđala bi ga svakodnevno.

U odnosu na zanemarenu decu, na decu koju očevi viđaju reda radi, ili zato što im je termin, ili tek ponekad, moja ćerka ima mnogo sreće.

Moja ćerka je srećno dete jer je oba roditelja vole mnogo, iz sve snage.

Ali, moja ćerka često je u situaciji da gleda kako se natežemo, ko će je uzeti iz vrtića ili sa kim će provesti dane vikenda. Jer je mnogo volimo i oboje želimo samo za sebe.

A to nije dobro. I nema nikakve veze sa njenim potrebama

Iskušenje je veliko, a to što smo odrasli ljudi, ne znači da uvek radimo ono što treba. I ne znači da smo uvek svesni svojih postupaka i posledica.

Ja nisam najbolja mama, to sam već odavno shvatila i javno priznala. Baš kao i mnogi drugi roditelji, nisam uvek u stanju da uradim pravu stvar.

Ali žao mi je

Žao mi je dece koja pate

Žao mi je dece kojoj je uskraćena ljubav

Žao mi je dece koja slušaju svađe

Žao mi je dece koja postaju žrtve loših odnosa, pogrešnih odluka i nezrelih roditelja. Zbog raznih frustracija, zbog povređenih sujeta i osećanja, naša deca postaju kolateralne žrtve roditeljskih sukoba. Zaboravljamo da smo ih stvorili, ne da bismo imali novu igračku, već da bismo kroz njih, kroz osećanja i trud koji ulažemo u njihovo podizanje, oplemenili svoju egzistenciju a njima pružili sreću i lepotu.

I znam da je svima teško, znam da je teško i majkama koje su se razočarale u ljubav i brak.
Znam da je teško očevima koje sistem primorava da decu viđaju na parče, a želeli bi mnogo više.
 

Ali pre svega znam koliko je teško našoj deci koju razvlačimo i čerečimo od jednog do drugog. Jer znam koliko je teško mom detetu, tim teže jer ništa ne pokazuje i sve drži u sebi.

Zato, poštedimo našu decu:

merimo reči

kontrolišimo postupke

mislimo na njih a ne na sebe

Kažu da je put do pakla popločan dobrim namerama; uprkos tim našim dobrim namerama, put kojim greškom često krenemo, za našu decu jeste pravi pakao.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA