Srećna nam nova školska godina

Namerno ovaj tekst pišem i objavljujem nekoliko dana nakon početka školske godine. Svi su se već izređali, pri tome koji god sam članak počela da čitam, svuda ista zašećerena priča: lalala lalala, srećan početak, i sve zaslađeno bajkama o školovanju, drugarima, učiteljicama, i posoljeno suzama roditelja čija deca tek polaze u školu.

Nama baš i nije bilo tako. Romantičan početak školovanja, prvi razred, donekle je bio poetičan. No sve su to bile iluzije.
Nakon početne euforije došla je realnost.

Sinoć sam bila na prvom roditeljskom sastanku za drugi razred osnovne škole, koji moja ćerka pohađa.
Pohvaljujem učiteljicu, prijatna je i kulturna, a to je već velika stvar. Nasmejana je, moje dete je voli.
Doduše, moje dete voli svakoga.
Šalu na stranu, žena je sasvim na mestu. Nije ona kriva što nam je školski sistem nakaradan a program preopterećen.

Kažu da je kod nas školovanje besplatno. Kako se uzme. Kada saberem koliko sam platila knjige, sveske, novu pernicu (stara se raspala), koliko će koštati razna davanja za ovo i ono, besplatno je zapravo ozbiljna cifra.

Pored tih plaćanja koja se ne mogu izbeći, tu su i druga, koja roditelji snose jer nemaju izbora. Na primer, škola nema nikakvo obezbeđenje, jer, tako kažu, nema sredstava. Za finansijske probleme uprava okrivljuje prethodnu garnituru, a prethodna je prst uperila u onu pre nje, i tako dalje. Prošle godine sam se prijavila za savet roditelja (kao da nemam dovoljno obaveza i bez toga), a ove godine ostajem na toj volonterskoj „funkciji“. Kad se naime postavilo pitanje ko će, svi su gledali u mene po sistemu, ne menjamo tim koji dobija.
Tako ću i dalje biti na izvoru raznih insajderskih informacija, na primer – zašto se školski bazen rentira, gde ide novac od kirije i zašto deca iz škole nemaju pravo ni na jedan besplatan čas makar ponekad. Ili, zašto škola nema sredstava za obezbeđenje pa se od roditelja traži da plaćaju takozvano privatno obezbeđenje; takozvano jer znam da takve firme za minimalac zapošljavaju jadne ljude bez posla i bez ikakvih kvalifikacija da budu bilo čije obezbeđenje. Žao mi je njih, drago mi je što im je pružena prilika da rade i zarade. Ali znam da oni obezbeđenje nisu, a ogorčena sam što veliki brat, ministarstvo obrazovanja, ne smatra da se ovom problematikom mora ozbiljno pozabaviti.
Ukratko, ako želite da vam dete bude koliko toliko bezbedno, platite, škola nije dužna da pazi na vašu decu!

E pa ovo meni nije normalno. Nije ni prihvatljivo, ali prihvatamo jer druge – nemamo.

Na jednu molbu učiteljice sam se trgla. Od roditelja su zatraženi privatni podaci zbog sastavljanja takozvane socijalne karte škole. Ko je podstanar, a ko nije. Koje dete živi sa oba roditelja. Koje porodice primaju socijalnu pomoć…

Zgrožena sam, jer su ta pitanja upućena isključivo u statističke svrhe; da li će nadležne institucije nakon uvida u podatke nekako unaprediti život podstanara, dece čiji roditelji imaju mala primanja, samohranih roditelja?
Čisto sumnjam. Stoga smatram da je ponižavajuće od roditelja tražiti da na ovaj način ogole svoju privatnost. Jedinu simboličnu beneficiju imaju porodice sa troje male dece. Sramota!

Primetila sam da na roditeljske sastanke jedna majka uvek dolazi sa sinom, pretpostavljam da, kao ja, mora da se snalazi kako zna i ume, pa makar i svuda vodila dete sa sobom. Za još jednu znam da je samohrani roditelj, na prvom sastanku prošle godine je pitala kako će škola da reši njen problem: ona na posao ide veoma rano, a njeno dete će u tom slučaju, u školi eventualno čuvati spremačice. Možda.
Jedini odgovor koji je tada dobila bio je – sleganje ramenima.

Kažu da je najbolja škola – najbliža škola. Po tom sam se principu rukovodila. Međutim, ta naša najbliža škola boravak ima samo za prva dva razreda. Nakon toga – ništa. Moje dete, moj problem. A ja ne mogu da zamislim mog leptirića šarenića kako sama sedi kući, podgreva ručak, radi zadatke. Neka deca će sa devet godina možda biti spremna. No čak i da jesu spremna, opet smatram da je insistiranje na totalnom osamostaljivanju tako rano, surovo.

Eto. Možda sve ovo zvuči pesimistički, ali subotnje jutro sam provela uz čitanku i zadatke iz matematike. Čitala je recimo pristojno. Problem je međutim bio što je moja ćerka totalno nezainteresovana za sadržaj priče koju je (sričući) pročitala. Nakon čega naravno uopšte nije znala da odgovori na pitanja u vezi teksta. Morala sam da je poteram da još jednom pročita priču, a zatim smo zajedno odgovarale na pitanja.

Matematika je još veća muka; možda, budemo li svaki dan bar po sat vremena vežbale iznova sve što radi u školi, možda će tada bilo bolje.

To je dakle realnost osnovne škole koja našu decu treba da pripremi za još veća iskušenja i ozbiljnije učenje. Tek smo na početku, a jedino što sam od okoline čula, kao odgovor na moje jadikovke bilo je – ma biće to sve u redu! Javiće joj se u jednom trenutku, sazreće, opametiće se i sve će biti kako treba.

Ja u ovakve bajke ne verujem. Sudeći po svemu što sam do sada videla, jedini način da roditelji svoju decu izvedu na put – ali na pravi put – je da svoje dragoceno vreme troše po raznim savetima i odborima, a da sa decom uporno rade i rade, u nadi da im se škola i školovanje neće ogaditi. Kao što meni već jeste.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA