Skriven iza lažnih imena… Lice i naličje “Fejsa”

Tinejdžeri. Roditelji. Profesori. Prijatelji. Da li znate ko se krije iza nasmejanih profila na fejsbuku? “Mlada osoba koja ulazi u romatničnu prepisku sa devojkom koja ima profil, ne može biti sigurna ni da ta devojka zaista postoji, niti da je zaista devojka, možda je to neki perverzni sredovečni muškarac”, kaže psihoterapeut dr Zoran Milivojević

Foto: Flickr

Cilj ovog teksta nije da vas uplaši ili odgovori od društvenih mreža. Naprotiv. U 21. veku, trebalo bi da znate ama baš sve o tome kako funkcioniše virtuelni svet. Pitanje je da li zaista znate?
J.A. je onomad otvorila lažni profil na fejsu, iz sasvim bezazlenih razloga. Za fotku na profilu izabrala je nasmejanu devojčicu. Za samo jedan dan, na njen „rikvest“ odgovorilo je skoro 100 ljudi. Nepoznatih. Mladih. Nasmejanih. Željnih druženja i novih prijatelja. Neobaveštenih.

Ako pitate dr Divnu Vuksanović, teoretičarku medija i profesorku na Fakultetu dramskih umetnosti, prijateljstvo je, pod uticajem tehnologije, jednostavno, izgubilo neposrednost.

– Virtuelno prijateljstvo je, za razliku od „običnog“, zasnovano na tehničkim mogućnostima medija koji se koristi i uglavnom je redukovano na njegovu racionalnu, jezičku dimenziju (ukoliko je u pitanju tekst), odnosno vizuelnu (ako je reč o fotografiji, videu, i sl.). Ono je posredovano tehnologijom, i izgubilo je neposrednost odnosa „licem u lice“. Ujedno, ono se može tretirati i kao „društvena“ praksa dekonstruisanja pređašnjih, prijateljskih oblika društvenosti.

PAMET U GLAVU, FOTKE NE NA ZID! 

Dr Zoran Milivojević kaže da je sasvim uobičajeno da mladi ljudi koriste socijlnu mrežu da povećaju broj onih koje poznaju.

– FB je omogućio mladima da postanu “javne ličnosti”, da imitiraju “poznate” i da i oni imaju svoju publiku, svoje fanove. Mladi ljudi često misle da što više prijatalja imaju, što su popularniji, to su vredniji. Taj stav se prenosi na FB i broj prijatelja postaje “brojač” nečije popularnosti, odnosno socijalnog statusa. U skladu sa tim mladi i uređuju svoje FB profile, pokušavaju da budu interesantni, da privuku što veći broj svojih “fanova”.

Divna Vuksanović smatra da su društvene mreže novi oblik komuniciranja i definisanja “društvenosti“ u 21. veku i da je “u okviru njih komunikacija svedena na interakciju i posredovana je tehnologijom, dok je društvenost redukovana na simuliranje ideje zajedništva, preuzete iz tzv. realnog prostora i vremena”. U skladu sa tim, i lažni profili su “imitacija života”?

– Lažni“ profili su neka vrsta lažnih ili izmišljenih (ličnih) identiteta, postojećih u virtuelnom prostoru. Motivi za otvaranje lažnih profila mogu biti, iz psihološkog ugla gledano, različiti. Sa strukturalnog, tehničkog ili stanovišta koje pojam identiteta tretira pluralistički, „meko“ i fluidno, ovo je jedna zanimljiva mogućnost koju tek treba istražiti, kako sa stajališta proširenja ličnog identiteta, tako i iz aspekta ispitivanja raznih mogućnosti zloupotreba ove pojave.

Psihoterapeut Mia Popić kaže da je teško odrediti profil ličnosti koje su sklone kreiarnju lažnih profila, ali da se motivi lako naslućuju.

– Teško je govoriti o crtama ličnosti osoba koje su sklone pravljenju lažnog profila na fejsbuku. Za tako nešto bi bila potrebna opsežna studija. Ipak, možemo pretpostaviti neke motive koji leže u ovoj sklonosti. Ono što je najčešće slučaj jeste “špijuniranje” osoba koje su iz nekog razloga interesantne, bilo da se radi o dečkovoj bivšoj devojci, simpatiji itd. Motivi za kreiranje lažnog profila mogu biti i manje bezazleni od ovih koje sam navela i svode se na različite vidove zloupotreba, od virtuelnog nasilja putem fejsbuka, koje je naročito prisutno kod srednjoškolaca, do ozbiljnijih slučajeva kao što je vrbovanje devojčica od strane pedofila. Iako će to zvučati kao kliše, smatram da je izuzetno važno da roditelji svojoj deci posvete pažnju i da razgovaraju sa njima. Mlade ne treba potceniti kada se radi o njihovim kapacitetima da razumeju kakvi sve rizici postoje na internetu. Iz tog razloga im je važno prići sa ljubavlju, razgovarati sa njima i informisati o potencijalnim rizicima. Jedino kroz odnos uzajamnog poverenja možemo očekivati da će nam dete reći ukoliko se bilo šta neobično dešava na internetu.

PAZITE S KIM SKLAPATE PRIJATELJSTVA 

Iza profila ne fejsu može da se krije bilo ko. Ubica. Pedofil. Silovatelj. Manijak. Voajer. Lopov. Makro. Da li proveravate čija prijateljstva  prihvatate?  Da li znate na šta treba da obratite pažnju? Široka mreža prijateljstva može da bude i opasna zamka. Dr Milivojević kaže da su najosetljiviji upravo i najradoznaliji – klinci.

– Dakle, iako je FB zamišljen samo kao povezivanje sa ljudima koje već poznajemo, većina ga koristi da bi upoznala nove ljude. To ne treba sprečavati, već mladi ljudi treba da zadrže oprez kada nekoga prihvate za prijatelja. Ako već prihvataju one koje ne poznaju dovoljno, važno je i koje sadržaje stavljaju na FB jer na osnovu tih sadržaja i otkrivenih informacija, nedobronamerni bi mogli da preduzmu neku štetnu akciju. Najosetljiviji su oni koji tek počinju sa FB aktivnišću, a to su mladi koji su u predpubertetu, dakle između 11 i 13 godina. Oni su neiskusni, ne znaju dovoljno kao funkcionše FB, a u želji da što pre odrastu veoma su povodljivi i pri tome skloni da skrivaju od roditelja ono što se dešava.

Naravno, pre nego što dete krene u svet interneta, kaže Mia Popić, pre svega roditelji treba da nauče šta se tamo dešava.

– Imam utisak da roditelji nisu dovoljno informisani o mogućim zloupotrebama na interentu i da polaze od toga da se tako nešto ne bi moglo desiti njihovom detetu. Iz tog razloga je veoma važno da se pre svega edukuju roditelji kako bi osvestili sve moguće rizike i izgradilli jedan krajnje obazriv stav prema tome na koji način njihova deca provode vreme na internetu. Ono što smatram velikom greškom roditelja je što dozvoljavaju svojoj, u tehnološkom smislu veoma naprednoj deci, da vrlo rano, već sa deset godina, imaju svoje fejsbuk profile.

Tu na scenu stupaju roditelji. Biljana T. je mama dvoje osnovaca, osmakinje i šestaka. Oboje imaju „fejs“, a Biljana im je bila spartanski vođa kroz virtuelni svet.

– Kada su otvarali profile, imala sam njihove šifre i pomno sam pratila šta rade, s kim se druže, šta lajkuju… I suprug i ja smo im od prvog dana ulaska u taj veliki svet objašnjavali kako funkcioniše, čega treba da se čuvaju i kako. Vrlo detaljno im je objašnjeno šta se sme a šta ne sme i mislim da su dobro savladali gradivo. Nije me sramota da kažem da sam od roditelja – špijuna, da im povremeno pregledam profile, da sam u kontaktu sa drugim roditeljima i da hoću da zam s kim se druže, gde su i šta rade.

Mia Popić ukazuje na teško popravljive posledice koje ostavljaja nepoznavanje sopstvene dece i olako puštanje u virtuelni svet.

– Bila sam u prilici da, radeći svojevremeno u jednoj srednjoj školi, budem svedok vršnjačkog nasilja putem interneta. Verujem da se ovakve stvari često dešavaju u školama i da i same škole imaju značajnu ulogu u prevenciji ovog problema. Kao što je važno da roditelji budu na oprezu, izuzetno je važno i da nastavnici u školama edukuju mlade o svim mogućim opasnostima koje vrebaju na internetu.

GLAVNU ULOGU U PREDSTAVI “INTERNET” IMAJU RODITELJI 

fb1U tome i jeste caka. Da pazite, razgovarate, gledate, čitate… Dr Milivojević upozorava na razne vrste prevara.

– Mlada osoba koja ulazi u romatničnu prepisku sa devojkom koja ima profil, ne može biti sigurna ni da ta devojka zaista postoji, niti da je zaista devojka, možda je to neki perverzni sredovečni muškarac. Roditelji treba da kontrolišu korišćenje FB u prvih godinu dana. Ali nije poenta da stalno štite dete, već da ga nauče da samo sebe štiti. Šta može, a šta nije dobro da stavi na profil, kada da posumnja, šta onda da uradi, itd. Problem je što roditelji često nisu elektronski pismeni, tako da deca znaju više od njih, a ni deca ne znaju dovoljno. U tom slučaju roditelj bi trebalo da zna da postoje opasnosti i da zamoli nekoga ko je digitalno psimeniji da posavetuje dete. I škole bi trebalo da daju svoj doprinos predavanjima o opasnostima koje vrebaju na socijalnim mrežama i internetu.

I, naravno, dignite pogled. Mia Popić smatra da je virtuelni svet postao zamena mladima za stvaran svet. Da li je to dobro?

– Nije retkost videti nekoliko mladih koji sede zajedno, svako gleda u svoj telefon i nisu prisutni u datom trenutku jer se ključne stvari dešavaju online. Ovakav način komunikacije produkt je narcističke kulture u kojoj živimo, gde vlada imperativ da moramo biti posebni, drugačiji, poželjni, atraktivni itd. Socijalne mreže predstavljaju zgodan teren na kome kreiramo impresiju u skladu sa ovim kriterijumima, pa se tako takmičimo ko će smisliti pametniji i dovitljiviji tweet, ko će imati lepšu profil fotografiju itd. Smatram da virtuelni život definisan na ovaj način doprinosi kreiranju jedne lažne i iskrivljene slike o sebi što sve zajedno vodi otuđenju i doživljaju usamljenosti, jer koliko god uspemo da obmanemo druge u virtuelnom svetu, intimno ostajemo sa osećajem da smo druge prevarili i da zapravo i nismo toliko dobri koliko se vešto kao takvi predstavljamo.

Ivana Podraščić. Nova žrtva silovatelja. Imala je 14 godina. Mediji kažu da je bila prijatelj na “Fejsu” sa ubicom, ako je to više uopšte i važno… Pitamo dr Milivojevića da protumači tu vest:

– Na FB su ljudi sa različitim motivima. Velika većina su dobronamerni ljudi koji žele da se druže, a da ne napuštaju svoje sobe. Ali ima i takvih ekstrema kakvi su seksualni grabljivci, silovatelji, pa čak i lovci na belo roblje koji traže devojke za prostituciju. Devojke koje žive u lošim odnosima, koje žele da odu od kuće, koje nemaju dobru komunikaciju sa roditeljima, a imaju fantaziju o lepom životu su najsklonije da postanu žrtve.

Izvor: Prva

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA