Samo plivaj, plivaj plivaj

Evo skoro sedam godina kako sam postala majka. Više se tome nisam ni nadala, roditeljstvo me nije zanimalo onda kada je trebalo, a posle sam muku mučila kako bih zatrudnela.


Bez obzira na sve što sam prošla, trudnoća mi je tekla neočekivano lako. Teško je bilo ono što je sledilo nakon porođaja. Privatni problemi, veza koja se krpila i raskidala, umor i razočarenje.
Prvih nekoliko godina prošle su kao vožnja po gustoj magli. Idete, pa zastanete kako biste se orijentisali, pa nastavite i molite se da se ne slupate u prvoj krivini.

Nekih trenutaka se sećam kao da su juče bili.
Druge sam brzo zaboravila.
Sad kad pogledam unazad, jasno mi je da sam funkcionisala kao robot: znate one igračke što ih navijete i onda idu, idu na sve strane, pa se na kraju zaustave kada udare u nameštaj. A onda ih ponovo navijete i one idu, idu, idu…

Takva sam ja bila godinama.

Povremeno dobijam poruke od drugih samohranih majki – supermama.
Neke su prošle sličan put, druge to tek očekuju i brinu.

Brinu jer otac ne želi da viđa dete.
Brinu jer nemaju rodbinu koja može da pomogne.
Brinu jer su premorene, plaše se hoće li izdržati stres i napor kad se nakon porodiljskog vrate na posao.
Usamljene su.
Nemaju dovoljno novca, a novac rešava mnoge probleme.

“Ne znam koji je dan, ne znam gde sam”.

“Ko li će vaspitavati moje dete budem li radila po ceo dan?”

Ovo nisu izmišljene već realne brige. Bazične.
Zamislite dan koji počinje u pola sedam ujutru (tad se moje dete budi, neumoljiva je, posebno vikendom)  a ne završava se ni kada dete zaspi (oko devet). Tada radim sve ono što pre toga nisam postigla.

Imam li vreme za sebe? Retko.

Bavim li se svojim detetom? Pokušavam, između 18h i 20h. A već tada sam već preumorna.

Ima li ko da mi pomogne? Ne baš.

Dobijam li redovno alimentaciju i da li je dovoljna? Bolje da se ne izjašnjavam.

Ne znam koji je dan, ne znam koji je datum.

Nisam sigurna šta sam juče radila.

Trudim se da isplaniram naredne dane jer smatram da je planiranje pola uspeha. Ponekad u tome i uspem.

Trudim se da održavam prijateljstva, ali:

Retko kad sam u prilici da izađem, a uglavnom sam preumorna,
Teško je družiti se sa odraslima kada sa sobom vodite šestogodišnjakinju koja traži svoje.

Odlazak kod frizera za mene poprima dimenzije ozbiljnog projekta a za zubara moram da uzmem bolovanje.

Sve ovo je živa istina, i mogla bih na ovu temu još mnogo toga da kažem.
I već sam pisala o tome da samohrane majke često nisu u prilici da se druže jer ih izbegavaju – svesno ili ne.
Pisala sam o nedostatku novca, o sukobima sa bivšim partnerom.
Tek ću pisati o nepostavljenim pitanjima, onima koja slede kada mi ćerka poraste, uđe u pubertet.

I šta sada?

Ništa.
Često pomislim na crtani film “Finding Nemo”, potraga za Nemom. Gledale smo ga sto puta, i pevušile zajedno sa ribicom Dorom – samo plivaj, plivaj plivaj…

Eto. Sve sam vam rekla.

Plivajte.

Ja sam plivala, a loš sam plivač. Plivala sam prsno, leđno, tonula, isplivavala. Šta drugo?

Isplivaćete.
Drugog izbora nemate.
Što pre to budete shvatile, lakše će vam biti.

Dakle, ne postavlja se pitanje hoćete li, možete li i kako ćete.

Vidim ja da vi sebi to pitanje postavljate danonoćno.
I gubite vreme.
I uzalud trošite dragocene živce i energiju na stvari koje verovatno ne možete da promenite.
I znam da je to jače od vas.
Bilo je jače i od mene. I dalje ponekad sebe uhvatim kako grcam, kako se koprcam i branim od recidiva prošlosti.

Nemojte. Molim vas da dobro razmislite i ozbiljno shvatite ono što ću vam sada reći.

Jedan je život.

Tako je, svi to dobro znamo.
Da li živimo u skladu sa tom elementarnom istinom? Jok. Uglavnom, ne.

Treba savladati sebe.
Treba savladati druge ljude oko nas.
Treba biti jači od života, a život je mnogo mnogo jak.

Jedan je život, i mnogo brzo prođe. Na kraju nam se može desiti da nam ostanu neostvarene želje i gorke uspomene.

Gde smo bili, šta smo radili?

Ništa pametno.
Brinuli smo.
Grizli smo se.
Ujedali i svađali se.
Plakali.
Žalili.
Mrzeli.
Sažaljevali.

Molim vas, nemojte.

Isplivaćete, jer sve će proći. Sve uvek prođe. Važno je da ostanemo zdravi i da nam deca budu zdrava. Radićemo. Zaradićemo. Snaćićemo se. Vaspitaćemo ih, nekako. Naučićemo ih da budu pošteni, dobri ljudi, vredni ljudi.

Jedan je život, nema reprize. Zato, nadjačajte sebe, osvestite se, sastavite se.

Divni dani su pred vama. Možda mi u ovom trenutku ne verujete, do nedavno ni ja nisam.

Videćete. Samo ćete se jednog jutra probuditi, dete će vam na uvce pevati Deespasiido (u pola sedam ujutru, sa “d” umesto sa “t”).

I bićete presrećni.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA