Razvojne mape od 18.-21. meseca: Rastite i igrajte se sa svojim mališanom

Kada pogledate vašeg mališana sa punih 18 meseci iznenadićete se kada njegova dostignuća uporedite sa razvojem sa punih godinu dana. Kako smo sa detetom u svakodnevnom kontaktu može nam se dogoditi da ne primetimo koliko je dug put prešlo naše dete u upoznavanju velikog sveta koji ga okružuje.

Slede vežbice za pravilan kognitivan i psihomotorni razvoj

šutira loptu

Vežbe motorike

U ovom uzrastu vežbamo šutiranje lopte, samo manje nego ranije i trudimo se da dete pri šutiranju lopte koristi obe noge podjednako. Vežbamo da silazimo niz stepenice i niz nizbrdicu, kao i da se provlačimo kroz tunel, ispod stola i stolica. Možete poređati kuhinjste stolice u niz i podsticati dete da se provlači kroz njih.

Podeli:

Komentari

  1. Postovani,
    Imam decaka od 19 meseci. Imamo problem sa socijalizacijom. Naime, dete se jos uvek jako plasi nepoznatih osoba. Kad mu se neko nepoznat obrati, odmah pocinje da place. Takodje se plasi kad idemo kod nekog ko mu je nepoznat, toliko da se otima i nece da udje u stan. O odlascima kod lekara da ne pricam. Da li je miguce da kod nas ta faza jednostavno duze traje ili bismo trebali da potrazimo pomoc psihologa?

    Odgovori na komentar
  2. Jelena Vojvodić 23.10.2015 u 19:53

    Poštovana,
    Ja nisam lekar. Kao mama bih Vam svakako posavetovala da porazgovarate sa pedijatrom, a pre bilo čega drugog bih sebi i detetu dala mesec dana “fore”. Uvela bih jansu rutinu- deca je vole zato što im pruža osećaj sigurnosti. Potrudila bih se da dete jasno uoči šta za čim sledi- večeramo, peremo zubiće, oblačimo pižamicu, mazimo se, čitamo priču, pa gasimo svetlo….. I trudila bih se da nam obroci budu u što približnije vreme. Možda ne vidite direktnu vezu vašeg problema i mog saveta, ali jasna rutina bi trebalo da pomogne da se dete oseća spokojnije.
    Zatim bih se potrudila da dete često ima kod sebe omiljenu igračku, naročito u situacijama u kojima očekujem da će se osećati nelagodno. Kada idemo u park, recimo. Dogovorila bih se sa poznanicom da nam priđe dok se igramo u parku. Nenametljivo. Bez pokušaja da dodiruje dete ili čak da mu se direktno obraća. Samo da bude u našoj blizini i razgovara sa mnom. Ukoliko to dobro prođe, sledeći put bih pokušala sa drugom odraslom osobom koja bi kod sebe imala tip igračaka koje dete voli (diosaurusa ili lutku) kako bi radoznalost navela dete da samo priđe nepoznatoj osobi.Po potrebi bih nešto slično ponavljala sve dok ne da željeni rezultat.. i sve to u šetnji, u parku, na otvorenom da se dete ne oseća skučeno i da ima gde da se pomeri ako mu je nelagodno…. I sama bih se obratila nekoj od mama u parku dok je dete sa mnom kako bi na primeru videlo da drugi ljudi ne predstavljaju opasnost. Trudila bih se da se smešim i da ne obaram pogled. Naime, ankete su pokazale da su roditelji dece koja su veoma nepoverljiva prema nepoznatima i sami stidljive i zatvorene osobe, mada to, naravno, ne mora biti Vaš slučaj.
    Napominjem da bih na Vašem mestu svakako porazgovarala i sa pedijatrom.
    Želim Vam svako dobro!
    Jelena

    Odgovori na komentar

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA