Računaju se samo uspomene

Nikada nisam bila tip kome je u domu preterano bitan enterijer. Garnitura mi je uvek služila da se na nju legne, šporet da se nešto skuva a rerna da se ispeče.

Nije mi nikad bila bitna ni ravna ploča ni ugradna rerna. Prva sam dobila dete u svom okruženju a stan su mi sredili roditelji. Bitno je bilo da je sve funkcionalno.

Kada su došla deca, ona su postala prioritet. Sve se koristi do izdisaja. I kada mu dođe kraj, to je teška situacija. Kada nam se pokvarila mašina za veš samo što nismo i mi sa njom. To je tehnika koja mora da bude uvek ispravna. Ne može da se čeka da se skupe pare jer deca korpu sa prljavom odeću napune za dan ili dva.

Situacija je takva da sa svakim isplaniranim dinarom na godišnjem nivou možemo da skupimo toliko da odemo na more u nekoj light varijanti ili da sredimo nešto u kući. Naravno ako treba da odaberem između ta dva, biram more. Ako treba da biram između nove haljine ili nekog odlaska na kafu ili sladoled, biram ovo drugo. Rešila sam da skupljam uspomene pa makar one bile samo Olimpska regija ili Kasandra.

Ipak, ne mogu da kažem da nisam isfrustrirana kada uđem u stan porodice sa troje dece koja stan otplaćuje na kredit, gde oboje navodno rade za minimlance. Letuju u Turskoj all, deca idu na solfeđo, fudbal i engleski a stan kao iz časopisa. Koliko god da mi to nije prioritet, ipak se malo smorim. Ipak malo zavidim kad vidim one ‚‚spontane fotke‚‚ gde u savršenoj kožnoj fotelji sedi ‚‚ona‚‚ u kratkom sorcu i širokoj majici i čita. Naravno savršeno ispedikirana, nosi naočare da deluje ozbiljnije, čita knjigu dobitnika Nobelove nagrade za književnost i pije neki moderni smuti u adekvatnoj čaši. Ja kad sam kuhinju sređivala dok smo bili u karantinu našla neke fensi pivske čaše koje sam dobila verovatno kad sam se udala prvi put.

Nedavno sam svratila kod supruga na posao i kolega se stalno šali kad ćemo da menjamo auto. Naša Alfa je proslavila punoletstvo. Jeste da ‚‚nešto lupa pozadi‚‚… Sada nam crkla i klima… Ali nas vozi… Gde treba… Mada kaže Željko da naša Alfica više nije sposobna za Severnu Grčku. Ja mu ne verujem… Uvek nas je dovezla gde treba.

Volela bih da možemo sve. Da budemo obučeni fino, da se kvalitetno hranimo, putujemo često, imamo sređen stančić… Ali… Ne može se imati sve. A uspomene nam nikada neće nestati. Majicu ćemo baciti, stolica ce odslužiti radni vek, televizor će se pokvariti. Volela bih da ne gledam cenu kafe u kafiću, majice u butiku, šta je na akciji u marketu…

Moj muž je potpuno flegmatičan u svakom smislu. Ne mora da ode dalje od nekog jezera bogatog ribom, bitno je da smo zdravi i siti. A stvari, bitno je da imamo ono što je neophodno i da su deca nasmejana. Ipak, juče je nešto merio i upisivao u tefter. Vidim nosi rokovnik Gospodar prstenova koji sam mu kupila kada je kupio prvu mašinu za posao. Pitam ga kakav nameštaj radi a on mi kaže novu garnituru. Pre čak tri godine sam bila u fazi da skupljam pare za istu ali muž mi nije bio zainteresovan za rad jer je bilo finansijski prečit stvari. Sada je sam rešio, tiha voda breg roni.

Nastavićemo da uspomene nižemo, koliko možemo. Ako nešto još uspemo, odlično. Ako ne, veze nema… Sad ću ja kao moj muž, da budem srećna… Na novoj garnituri.

 

 

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA