Foto: Flicr
Mnogi su navikli da govore ono što im se učini ispravnim u tom trenutku, bez razmišljanja da li će te reči nekoga povrediti ili da li su one samo rezultat trenutnog raspoloženja ili afekta.
Zato se komunikaciji moramo učiti, vežbati je, misliti o njoj. Najčešći način obraćanja deci jeste kroz „ja poruke“ i „ti poruke“. Obe imaju svoje prednosti i nedostake.
JA poruke
„JA poruke“ mogu biti veoma različite. Ipak, zajedničko im je što u prvi plan stavljate sebe, tj. šta se sa vama dešava kada dete nešto čini. Njima vi govorite ono što osećate, kako je vama, kakve posledice po vas (koje vi osećate) ima ponašanje vašeg deteta (ili nekog drugog). Ne optužujete. Ne ignorišete. Ne kritikujete osobu (jer je tako primoravate da se brani), već određeno ponašanje, koje i objašnjavate.
„JA poruke“ su način govora pomoću koga možemo uticati na promenu ponašanja deteta bez nametanja krivice, bez napadanja, povređivanja. One omogućavaju da dete promeni ponašanje bez lošeg mišljenja o sebi.
„JA poruke“ često počinju rečju KADA. To znači da niste uvek ljuti, već samo „kada…“ Ovim porukama saopštavamo:
1. šta se u nama zbiva u vezi sa nekim ponašanjem,
2. koje su naše potrebe ugrožene takvim ponašanjem,
3. kako se osećamo u vezi sa tim,
4. na koji način bi želeli da se situacija promeni.
Prednost: Ukratko, najveća prednost ovih poruka jeste što one objašnjavaju zašto vam nešto smeta, i ne kritikuju samo dete već neki njegov konkretan postupak.
Tipovi „JA-poruka“
Postoji nekoliko tipova „JA-poruka“:
Prosta JA-poruka.
Ona se sastoji iz dva dela: u prvom vi govorite ono što vama smeta, u drugom navodite razlog, tj. opis detetovog ponašanja.
Na primer: „Smeta mi što nisi sredio svoju sobu“, ili: „Bilo mi je neprijatno kada si vikao na ulici.“
Složenija (opširnija) JA- poruka.
U tom slučaju vi navodite vaše osećanje (šta vam tačno smeta), opis detetovog ponašanja, uz razlog ili objašnjenje, i preusmeravanje njegovog ponašanja ili nekog konkretnog postupka u željenom pravcu. Na primer: „Smeta mi kada me tako prekineš u razgovoru, jer onda uvek zaboravim šta sam htela da kažem, Zato te molim da ubuduće sačekaš da ja završim“. Ili: „Baš me naljuti kada, uprkos našem dogovoru da odeš u prodavnicu, ti još uvek gledaš TV. Zato sada zahtevam da odmah ugasiš TV i odeš u prodavnicu.“
Ili: „Kada tako sapleteš brata (opis situacije), imam utisak da će pasti i udariti se (moguća posledica), pa me je strah da se može povrediti (osećanje).“
Zašto su ovakve poruke korisne i zašto imaju uticaja na decu?
One pozivaju na razgovor. Dete se ne oseća ugroženo. Nije napadnuto ono kao ličnost. Niste ga uvredili, ponizili, niti kritikovali njega samog. Jasno ste mu stavili do znanja zašto vam nešto smeta i šta je to konkretno. Ove poruke su precizne, jasne, definisane. Zahvaljujući tome, dete ih lako pamti i ubuduće radije primenjuje drugačije ponašanje.
TI poruke
Većina prepreka uspešne komunikacije krije u sebi reč TI (TI si ovakav, TI si kriv što…TI radiš ovo, TI ne umeš ono…), naravno, najčešće sa negativnom konotacijom.
Takođe, većina TI poruka izražava negativan sud o detetu, uopšte ne dotičući vas i vaš problem. Naime, ako bi hteli da iskažemo ono što se događa u nama, to ne bi počinjalo rečju TI, već rečju JA.
TI poruke podrazumevaju vređanje i ponižavanje deteta, bez ozbira što vama to možda nije namera. Na primer, kada kažete: „Uvek me tako bezobrazno prekineš kada razgovaram…“ zapravo ste rekli detetu da je ono bezobrazno. Zato, ovakve poruke nisu put dobre i uspešne komunikacije sa detetom. TI poruke koje kritikuju dete umesto neki njegov postupak, uvek izbegavajte.
Opravdane TI-poruke. Sa druge strane, kada koristite JA poruke one neće dopreti do vaše dece ukoliko su ona suviše mala, ili, pak u pubertetu. Tada upotreba TI poruka ima svoje puno opravdanje.
Pohvale
Konačno, malo se govori o tome da JA poruke i TI poruke možete uspešno upotrebljavati i kada želite dete da pohvalite, nagradite, podržite. Na žalost, u većini slučajeva roditelji traže pomoć u pronalaženju takvog načina komunikacije kojim će promeniti neko detetovo ponašanje, zadati mu kritiku bez ponižavanja, uticati da dete počne drugačije da sagledava roditeljske potrebe. Međutim, možete se koristiti ovakvim porukama i ako želite da neko dečje ponašanje zadržite, pohvalite, podržite.
Na primer: „Odlično si sredio sobu!“ (TI poruka koja pohvaljuje dečje ponašanje)
„Tako sam ponosna na tebe što si pomogao svojoj mlađoj sestri“ (JA poruka)
Nemojte škrtariti sa pohvaljivanjem dece, jer ako ih samo budete kritikovali, usmeravali da promene svoje ponašanje – uticaćete da oni pomisle da vi nikada niste zadovoljni ili da oni nisu dovoljno dobri. Zato je važno da koristite svoje znanje iz umeća komuniciranja i da pohvalite i nagradite (nagrade nisu samo materijalne već i verbalne pohvale), a ne samo kritikujete.
Rani predškolski uzrast
U ovom periodu detetu je primarno da se ono oseća prijatno, pa mu neprijatna osećanja drugih teško mogu poslužiti kao motivacija da promeni svoje ponašanje. Osim toga, njegovo pamćenje je kratkoročno, tj. neće upamtiti ono što ste mu JA porukom poručili. Biće vam potrebno mnogo ovakvih poruka a cilj (da dete zaista skupi svoje igračke, na primer), nije zagarantovan. Vama, međutim, nije cilj da svaki put koristite JA poruke (ili bilo koje druge) u istoj situaciji već da naučite dete određenom ponašanju.
Zato, kod male dece i dalje „bolje prolaze“ TI poruke. Ipak, one moraju biti vez vređanja ili ponižavanja. Na primer, kada kažete TI poruku, i zapretite kaznom: „Danas nisi spremio svoje igračke, a dogovorili smo se da ćeš to ti da radiš. Ako to opet ponoviš (ili ako odmah ne središ), moraću da te kaznim“, sigurno ćete postići bolji efekat nego JA porukom (na primer: „Kada ti ne skupiš svoje igračke, osetim se iznevereno, jer onda moram ja da odradim tvoje obaveze.“).
U komunikaciji sa decom preškolskog uzrasta, bez obzira da li upotrebljavate JA poruke ili TI poruke, uvek koristite: Hajde da, molim te, izvoli i slično. Ne zaboravite da mala deca ne razumeju važnost vaših zahteva, i da ne pokušavaju da vas namerno provociraju nekom neposlušnošću.
Tinejdžersko doba
JA poruka u kojoj vi izražavate svoje osećanja i gotovo molite dete da promeni neko svoje ponašnje, na vašeg tinejdžera uopšte ne mora delovati. On je sada koncentrisan na sebe, svoje potrebe, želje i emocije, a vaše mu nisu toliko važne. Zato, za komunikaciju sa tinejdžerima možete upotrebiti drugu vrstu TI poruku gde ćete jasno reći šta nameravate da učinite ukoliko on ne promeni neko svoje ponašanje.
Na primer: „Večeras se nisi vratio iz izlaska u dogovoreno vreme. Brinula sam se. To je bio naš dogovor. Zato ću te sada kazniti i sledeći put nećeš uopšte izaći“.
Šta postižete na ovaj način? Primenili ste konstruktivnu kaznu: uzrok – posledica. Na osnovu ovakve vaše izjave koje ćete se i pridržavati (zaista ga nećete pustiti sledeći put da izađe u večernji provod), dete ima motivaciju da o tome razmisli i promeni svoje ponašanje.
Iako nekonstruktivne kazne nisu preporučljive ni u jednom uzrastu, roditelji tinejdžera su često primorani da ih koriste. U ovom uzrastu vi dovoljno poznajete svoje dete da znate šta na njega zaista deluje. Na primer, ako mu zapretite da za neki prekršen dogovor ili neispunjavanje svoje obaveze neće ubuduće moći da ide na neku njemu važnu žurku, utakmicu ili slično – zaista ste uspeli da doprete do njega.
Ipak, bez obzira što TI poruke za tinejdžere imaju bolji efekat nego JA poruke, i one će izgubiti smisao ukoliko u njima samo kritikujete ili omalovažavate dete. Odnosno, ne postoji uzrast u kome takav način komunikacije („Ti si tako nespretan“, „Ništa ne umeš da uradiš kako treba…“) može dati pozitivne rezultate.
Jelena Holcer, pedagog
Izvor: Yumama
Komentari 0