Škole su veliki, čudni dvorci, koje osvoje hrabri osnovci, svakog septembra puščanom paljbom i olovkama – dugačkom sabljom. Svakog septembra kad jesen stupi, po dva su borca u školskoj klupi.
Stihovi Dragana Lukića uvek su „zvonili“ prvog školskog dana i mirisali na kraj leta i početak jeseni, iako je smena godišnjih doba tek tri nedelje kasnije. Ali letnji raspust je završen i počinje nova školska godina. Veliki dan za male prvake, značajna promena za petake, drugačiji korak za učenike prvog razreda srednje škole, poseban osećaj za maturante. Uostalom, nimalo beznačajan trenutak za sve đake!
Kome će početak nastave, ipak, pasti lakše, ko će ga dočekati ushićeniji, ko sa strepnjom, kako da bude više osmeha, a manje straha i nesuglasica, pokušali smo da utvrdimo u razgovoru sa psihologom Vesnom Petrović. Sagovornica „Života plus“ kaže da će svako dete u prve dane septembra uploviti sa posebnom emocijom.
– Niko ne može da ostane ravnodušan na činjenicu da počinje nova školska godina, ali su reakcije različite – navodi Petrovićeva.
– Učenici starijih razreda, po logici stvari, se raduju što će opet videti društvo, ali uglavnom negoduju jer će ponovo morati da ustaju rano, uče i poštuju autoritete. To onda brine roditelje, koji su za njih već zabrinuti zbog osetljivog perioda u kojem se nalaze. Najmanje „potresa“ osetiće učenici nižih razreda, osim malih prvaka i petaka, jer se za njih menja mnogo toga.
Pa hajde da krenemo baš od njih. To je veliki dan za decu koja su se do juče igrala u vrtiću, a sada su umesto igračaka dobili pun ranac knjiga i svezaka. I novu figuru u životu – učiteljicu. Istraživanja pokazuju da većina mališana ima „besanu“ noć uoči zvaničnog polaska u prvi razred.
– Oni su uzbuđeni, zamišljeni, radosni i setni. Toliko misli se odjednom pojavi u tim malim glavicama, pa je prirodno da ne mogu da se opuste, nego razmišljaju kako će sada izgledati taj novi život o kojem su im roditelji toliko pričali. Osećaju se važno, jer su im govorili da nije mala stvar biti prvak i da su se zato posebno i obukli tog dana. Nadaju se da će im se svideti učiteljica i žele odmah da poberu njene simpatije. Tuguju što u klupi neće sedeti sa najboljim drugom iz vrtića. A onda, kada krenu da uče, polako ulaze u nesporazume sa roditeljima, koji pokušavaju da im izgrade radne navike, a oni bi još da se igraju. Bar mesec dana će im trebati da se naviknu na školski režim, pa mame i tate moraju da budu strpljivi i da se ne ljute ako vide da sve to ne ide tako glatko – kaže psiholog.
Sagovornica poručuje da su strpljenje i privikavanje faktori na koje moraju da računaju i petaci i njihove mame i tate. Do juče je postojao samo jedan autoritet – učiteljica, a od danas đaci imaju nastavnike i čitavu paletu novih predmeta.
– U tom prelaznom periodu, mnogi popuste sa ocenama, jer se ne snađu odmah u izmenjenim okolnostima. Zato je neophodno da im roditelji budu podrška, da ih prvih mesec dana preslišavaju, asistiraju oko domaćih zadataka ili im uplate privatni čas, ako ne mogu sami da im pomognu kod složenijih matematičkih operacija. Isto važi i za učenike prvog razreda srednje škole, sa kojima je vrlo važno da se radi i da im se pruža moralna pomoć, jer se nalaze na velikom početku. Oni su uplašeni, ali i nesigurni i nedostaje im samopouzdanje – podseća psiholog.
Mnogi adolescenti se buntovno ponašaju tokom prva dva meseca, predstavljajući školu kao mesto koje posećuju samo da bi videli simpatiju, pohvalili se novim patikama, provocirali nastavnike… Za slabe ocene ne mare sve dok ne shvate da se bliži raspust i da će roditeljima morati da pokažu knjižice.
– I tu odrasli prave propust, jer ih i sami puste da na početku rade šta hoće, ne proveravaju da li redovno idu na časove, ne razgovaraju sa njima o gradivu. Sete se da imaju đake tek kada oni već navuku gnev profesora i nagomilaju jedinice. Zato se njima savetuje poseban oprez upravo sada, na početku školske godine – da, uprkos poslu i obavezama, posvećuju pažnju deci i zajedničkim snagama porade na njihovom dobrom startu – kaže sagovornica, i dodaje da treba nadzirati i male i velike maturante, jer se osećaju važnim i znaju da „polete u oblake“ u završnoj godini.
Ali, naravno, koliko god se odrasli „mešali“, važno je da đačko doba svima ostane u najlepšem sećanju i zato, kao što je govorio naš Duško Radović, škola ne sme da liči na bolnicu za lečenje dece od života i zdravlja, od radoznalosti i aktivnosti, od sopstvenih iskustava i stvaranja.
Komentari 0