Pedagog Snežana Golić o tuči roditelja na utakmici: odrasli su ukrali deci igru, hobi, detinjstvo

Još ne znaju da plivaju i da se okupaju sami, ali imaju dres sa prezimenom i uče engleski. Čast izuzecima, koji teško opstaju na pijaci trenerskih i roditeljskih ambicija.

Foto: Pixabay

Pedagog Snežana Golić o tuči roditelja na utakmici: Odrasli su ukrali deci igru, hobi, detinjstvo
Ova tuča, koju su mediji obelodanili, a nije jedina, je još jedan dokaz u nizu da su odrasli ukrali deci igru, hobi, detinjstvo. Gde god se okrenem vidim isto – odrasle (trenere i roditelje) koji decu koriste kao produženu šansu da se ostvare u sportu, školi, umetnosti, da se druže.. preuzimaju dečije uspehe, stide se njihovih neuspeha i nespretnih grešaka na kojima bi deca trebalo zdravo i bezbrižno da rastu.. Utakmica, bez nadora roditelja, gotovo da više ne postoji. Kada je korona bila nada da će deca malo igrati za svoju dušu, bez publike, neko se setio live stream-a (prenosa uživo). Jezivo.

Kada samo pomislim na pritisak koji stvara prisustvo rodbine do trećeg kolena na svakom meču, žao mi je dece. Deca nisu ni okušala igru igre radi. Ne znaju šta je to. A još kada se odrasli vređaju, svađaju i tuku, što danas nije retkost, već pravilo, hobi postaje idealno mesto za razvoj anksioznosti i gubitak samopouzdanja, umesto da je zdrav za decu, u svakom smislu. Fizičko i psihičko izrabljivanje dece zarad rezultata je najčešći slučaj. Još ne znaju da plivaju i da se okupaju sami, ali imaju dres sa prezimenom i uče engleski. Čast izuzecima, koji teško opstaju na pijaci trenerskih i roditeljskih ambicija.

Utakmice sa publikom trebalo bi da se dešavaju maksimalno 5-6 puta godišnje, ostale aktivnosti tokom godine su samo dečije. Zvanična takmičenja do 12. godine zabraniti zakonom, što su neke zemlje već uradile.

Po prirodi, a i opredeljenju sam optimista, ali ako pričamo o sportu za decu od 5 do 13 godina situacija je dramatična. Kasnije još gora, ali su deca, bar koliko toliko, svesna i zrela.

Ponavljam, postoje i dalje klubovi gde deca uživaju bez opreme od 20.000 dinara, bez preskupih turnira i publike svakog vikenda, ali su prava retkost. Kako se to desilo? Pedagoške neznalice i koristoljubivi pojedinci su obmanuli naivne roditelje, eto kako. Najlakše mete su roditelji koji pored sporta nisu ni prošli, a sada se preko dece nadograđuju.

Sa 15 godina deci je 10. takmičarka sezona, umorni su, povređeni više puta, konstantno pod pritiskom, nikad dovoljno dobri tati sa stomakom koji “živi” na ogradi terena i treneru koji nikada nije igrao pred TV kamerama…
Ponavljam, čast izuzecima, ali malo ih je.

“Naš trener, mi smo pobedili..” čuje se na svakom koraku. “Mi se družimo, pravimo roštilj..”

Čija je to priča i zašto ste stalno tu? Trebalo bi da mi, odrasli, imamo svoje hobije i tamo da pravimo roštilj, dok su deca na drugom kraju grada sa svojim vršnjacima i EDUKOVANIM, PSIHIČKI STABILNIM trenerima..

Polako se menjamo na bolje, predavač sam na programu Učitelj u sportu u Pokrajinskom sekretarijatu za sport i omladinu u Novom Sadu, lepo sarađujemo, ali ne masovno, koliko bi bilo potrebno za brži napredak društva u celini. Ne nadam se da će se to desiti u narednih 10 godina, bar. Do ne daj Bože samoubistava mladih sportista, kada ćemo početi svi da razmišljamo, kako je toj deci sa nama “za vratom”?

Jako sam ljuta i tužna.

Snežana Golić, pedagog Razvojnog centra “Faktor” iz Novog Sada

Izvor: Detinjarije.com

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA