O prezaštićivanju ili kako upropašćavamo sopstvenu decu

Da li ste i vi jedan od roditelja koji se svakoga dana pita gde su granice razumne brige za bezbednost sopstvenog deteta, a gde počinje preterivanje i prezaštićenost? Jeste li na muci kada treba da odlučite sme li vaše klinče samo u park, u školu, u gradski prevoz?

Bumerang generacija

Statistike pokazuju da je i čuveno rano osamostaljivanje dece, karakteristično za protestanske kulture Zapadne Evrope i Amerike, danas sve više stvar prošlosti. Umesto u ranim dvedesetim, deca danas napuštaju roditeljski dom skoro deceniju kasnije, sa tendencijom da se vrlo brzo vrate u toplo porodično gnezdo – skoro 30% mladih u Britaniji pripada ovoj „bumerang“ generaciji koja je spremna da uživanje u sopstevnoj nezavisnosti vrlo lako žrtvuje zarad maminih kolača i plaćenih računa, pa se samostalnog života odriču čim im posao dosadi i prestane da ih „ispunjava“ ili ih stan kakav mogu da priušte početničkom platom više ne zadovoljava konforom. Dvadesete godine života danas su čak prerasle u jednu posebnu etapu u odrastanju, pod nazivom „postadolescencija“, a prema klasičnim parametrima, samo 31% muškaraca i 46% žena danas se sa trideset godina može smatrati odraslim. To je više nego duplo manje u odnosu na 1960. godinu.

Projekat „dete“

Dakle, čini se da je ideja, da biti roditelj pre svega znači – podići nezavisno ljudsko biće, danas potpuno zaboravljena. Umesto da izlože sopstvenu decu životu, kako bi ona nizanjem uspona i padova izrasla u sposobne odrasle jedinke, roditelji danas očajnički pokušavaju da prekroje čitav svet po meri svojih čeda, čineći im tako najgoru moguću uslugu. Ni roditelji, niti društvo, ne mogu svet večno da pridržavaju, kako ne bi pao na pleća sirotog potomstva.

Za početak, morali bismo da poradimo i na sebi samima – to što roditeljstvo shvatamo kao arenu za treniranje sopstvenog savršenstva a decu kao svoj najvažniji „projekat“ – činimo upravo zato što i sebe same shvatamo previše ozbiljno. Sa druge strane, prezaštićeno i hipernadzirano dete na početku može da deluje kao manja briga, ali zaštita jednog dana neminovno počne da pada. Kad-tad, vaš mališa zaboraviće svoju kacigu i antibakterijski gel – pa makar to bilo i u četrdesetoj – i ode vaše stakleno zvono u paramparčad.

Izvor: Detinjarije

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA