Petljanje u dečja posla
Odrasli ne guše decu samo preteranom brigom o njihovoj fizičkoj bezbednosti. Psihički život mališana takođe je konstantno pod lupom, naročito onaj njegov segment koji bi trebalo da bude i najslobodniji – odnosi sa vršnjacima. U strahu da dete ne doživi neku vrstu traume ili neprijatnosti od strane druge dece, danas se uvode striktni kodeksi ponašanja među decom. Anti-nasilnička politika, koja se bazira na stalnom mešanju odraslih u sve dečje sukobe, pretvorila je roditelje i vaspitače u nadzornike i policajace koji se mešaju i kontrolišu sve sfere dečjeg društvenog života. Odrasli su uvereni da moraju uvek sprečiti svaki konflikt među decom, počev od običnog začikavanja, plaženja jezika i ruganja, pa do gurkanja i dečje tuče. Nema tih „dečjih posla“ koja nisu i roditeljska posla u savremenoj eri „intenzivnog roditeljstva“, „invazivnog roditeljstva“, „helikopter roditeljstva“ ili „hiper-roditeljstva“ kako ga sve nazivaju stručnjaci i mediji.
Nastavnici, sportski treneri i psiholozi ujedinjeni su u mišljenju da današnji roditelji ne mogu da podnesu da se njihova deca muče ili naiđu na odbijanje. Zbog toga uskaču u svaki aspekt dečjeg života i bune se zbog odluka u ocenjivanju, zbog toga što njihovo dete nije dobilo poziciju u fudbalskom timu koju je želelo, zbog nedostatka razumevanja vršnjaka za želje njihovog zlata. Ovog poslednjeg svestan je i svaki ovdašnji roditelj koji na igralištu stalno doživljava intervencije tipa: „Jao, jel može vaše dete da siđe sa ljuljaške, vidite da moje plače!“.
Nacija kilavaca
Kako beleži Hara Estroff Marano, američki psiholog, urednica časopisa „Psycology Today“ i autorka knjige „Nacija kilavaca: visoka cena invazivnog roditeljstva“ (A Nation of Wimps: The High Cost of Invasive Parenting), današnja deca odrastaju u „psihološkom stakleniku“. Roditelji idu čak dotle da traže od škola da se njihovoj deci odobri polaganje testova bez vremenskog limita zato što navodno pate od „teškoća sa Geštalt razmišljanjem“.
Kao rezultat isuviše kontrolisanih, takoreći dezinfikovanih međusobnih odnosa, deca danas odrastaju bez prilike da nauče kako da sami biju svoje bitke, a stalno mešanje odraslih poručuje im i da za takvo nešto uostalom nisu ni sposobni. Nenadzirana igra zapravo je od ključne važnosti za dečji emocionalni i socijalni razvoj. Ona pomaže da dete savlada društvena pravila, kao i da nauči da stvara svoja. Smanjenje učešća igre u detinjstvu, odražava se na našu sposobnost građenja odnosa sa ljudima kada odrastemo – kroz igru mi učimo da dajemo i uzimamo, da razumemo tuđa osećanja, da rešavamo konflikte – što je osnova svake veze, upozorava psiholog Bernardo Karduči (Bernardo J. Carducci) sa univerziteta Indijana.
„Staklenik“ roditeljstvo
Deci je neophodno da nauče da se samostalno nose sa rizicima i izazovima društvenog života – počev od najobičnije činjenice da ih niko neće voleti samo zato što postoje, kao što su verovatno navikli kod kuće, pa sve do neprijatnih susreta sa bezobraznim i zlonamernim osobama – upravo zato što će ih takve situacije pratiti čitavog života, a roditelji i vaspitači neće večno biti tu da rešavaju probleme umesto njih.
Iako svi, naravno, želimo da poštedmo svoju decu od bilo kakve vrste patnje, bilo da je u pitanju oderan lakat ili povređena sujeta, loša iskustva i neuspesi neophodan su deo procesa učenja i sazrevanja, pa bez njih deca ostaju potpuno nepripremljena za život koji ih čeka. „Staklenik“ roditeljstvo, gde su deca pod stalnim nadzorom i gde im se poklanja previše pažnje, smatra dečji psiholog Dejvid Andereg, čini decu previše samosvesnom, i previše opreznom. „Ako svaki vaš crtež završi na frižideru vaših roditelja, vi nećete biti slobodni da se glupirate i pravite greške“, dodaje Andereg.
Izgubljeni u odrastanju
Kada bi se trend suvišnog štićenja okončao zajedno sa detinjstvom, još bi bilo dobro. „Intenzivno roditeljstvo“, međutim, nastavlja se danas sve dok mamina i tatina čeda debelo ne zađu u tridesete. Na studijama, deca se javljaju roditeljima preko mobilnog nekoliko puta dnevno, izveštavaju šta su jeli, šta su učili. Sve normalnije postaje, kako vlasnik jedne njujoške pi-ar agencije primećuje – da roditelji upućuju žalbe šefovima zato što misle da njihova deca previše rade. A ako ste odlučili da primite nove radnike i zakazali razgovor sa kandidatima, takođe se nemojte iznenaditi ako se oni pojave u pratnji brižnih roditelja – najzad, u pitanju je traumatična situacija, i bilo bi zaista strašno da siroto dete stoji samo dok ga šibaju vetrovi tržišta radne snage.
Komentari 0