Neka vam za utehu bude činjenica da ovih roditeljskih iskušenja nije pošteđen niko, a da će vaše odluke, ma kakve one bile, uvek naići kako na odobravanje jednih, tako i na kritiku drugih. Ova tema u stalnoj je žiži interesovanja medija, naročito tokom poslednje decenije, otkako moderno društvo sve više počinje da liči na društvo paranoje.
Piše: Jovana Papan
Najgora mama na svetu
Koliko je današnje društvo duboko uronjeno u strahove kada su u pitanju granice dečjih sloboda, pokazuje i slučaj njujorške novinarke Lenore Škenazi, koja je nedavno podigla mnogo medijske prašine objavivši članak o tome kako je svog devetogodišnjeg sina pustila da se sam vozi metroom. „Iziju sam dala voznu kartu, dvadeset dolara, mapu podzemne železnice i sitninu za telefon. Verovala sam svom sinu da će umeti da se popne na pravi voz i da izađe na pravoj stanici. Verovala sam i da će, u sličaju da se ne snađe, umeti da upita nekog stranca za pomoć. A verovala sam i da taj stranac neće odmah posmisliti: „Hej, hajde da zlostavljam ovog dečaka!“, izjavila je ona u jednom od nebrojenih intervjua koji su usledili. Iako se Izi odlično snašao, i prezadovoljan je sopstvenom samostalnošću, Škenazijeva je od strane mnogih momentalno proglašena „najgorom mamom na svetu“, pa čak i zlostavljačicom sopstvenog deteta.
Roditelji pod nadzorom
Međutim, mada su mediji i roditeljska udruženja pokušali da je stave pod unakrsnu vatru, Škenazijeva je brzo uvidela da, i pored toga što je mnogo onih koji je osuđuju, postoji i ogroman broj ljudi koji odobrava njenu odluku. Kao neko ko se usudio da prizna ono o čemu
mnogi nemaju hrabrosti da progovore, ona iz celog sveta dobija pisma čitalaca-istomišljenika, koji su izludeli od stalnog pritiska uspaničene okoline koja ih primorava da svoju decu drže pod staklenim zvonom. Iako smatraju da njihova deca uveliko smeju i mogu da budu mnogo samostalnija nego što jesu, prinuđeni su da ih preterano štite kako ne bi zaradili grdnje komšiluka, slučajnih prolaznika ili nadležnih.
Medijska histerija
Pitate se zbog čega se danas čak i potpuni stranci osećaju dužnim da vam popuju o bezbednosti vaše sopstvene dece? Škenazijeva smatra da je glavni krivac – zatrpanost medija strašnim pričama o zločinima i nesrećama koje se dešavaju najmlađima. Iako je, na primer, Njujork danas daleko bezbedniji grad nego ikada tokom proteklih pet decenija, ljudi su pod stalnim utiskom zastrašujućih novinskih naslova, koji, zarad privlačenja čitalaca šokantnim sadržajima, u prvi plan stavljaju priče o zlostavljanoj, otetoj i ubijenoj deci, šireći neopravdanu histeriju. Statistike zapravo pokazuju da su slučajevi seksualnog zlostavljanja veoma retki, čak i ređi nego ranije – šanse za takvo nešto su jedan prema milion – ali to ne sprečava ljude danas da u svakom drugom prolazniku vide potencijalnog silovatelja i ubicu. Najzad, svako drugo lice sa naslovnice to jeste. U Britaniji, paranoja je još izraženija – svako ko radi ili volontira sa decom danas mora imati proveren policijski dosije – od božićnjeg Deda Mraza pa do roditelja koji pomažu pri školi ili baka koje poslužuju na rođendanu unucima u igraonici.
Opkoljena porodica
Takođe, osim gubitka vere u druge ljude, kao i u svoju decu, današnje roditelje karakteriše i veliki gubitak poverenja u sopstvenu sposobnost da decu pripreme za iskušenja koja su, u svojoj mladosti, sami prirodno prevazišli. Kako je primetio Kristofer Laš u svojoj knjizi „Opkoljena porodica“ (The Family Besieged), savremeni roditelji izgubili su veru u autoritet nad sopstvenom decom, a društvo u celini izgubilo je želju da veruje roditeljskoj kompetentnosti kada je u pitanju socijalizacija dece, što je sve zajedno rezultiralo invazijom socijalnog inženjeringa na tradicionalni porodični život.
Odrastanje u četiri zida
Tužna posledica nestanka poverenja među odraslim stanovnicima današnjih otuđenih zajednica, jeste okončanje nekadašnje ere dečje samostalnosti. Mnogi današnji roditelji sa nostalgijom se sećaju svojih detinjstava, i vremena kada pojam „seksualnog predatora“ još nije bio ušao u javnu svest. Roditelji bi mlađariju obično „izbacili“ iz kuće odmah posle doručka, poručivši im da se ne vraćaju do ručka. Deca su se slobodno kretala po svom komšiluku, pentrala uz telefonske stubove, preskakala zidove, zavlačila se u mračne podrume. Prihvatala su slatkiše koje su im kupovale bakice iz susedstva. No, iako su svesni koliko su takva iskustva njima bila dragocena, oni sami ipak se ne usuđuju da takve slobode dozvole svojoj deci. A osnovna razlika jeste u tome što njihovi roditelji nisu svakoga dana zaplašivani jezivim slučajevima koji su se desili negde, nekome, iako su takvi slučajevi i tada postojali. Čak ih je bilo i više nego sad.
Komentari 0