Foto: Pixel
On je, naime, u hit knjizi pod naslovom „Svako je dete darovito”, izneo naučne dokaze za svoje tvrdnje. Huter primjećuje da roditelji i škole čine sve da bi podsticali sposobnosti dece. Imamo odlične učenike i studente koji se, međutim, u poslovnom svetu pretvaraju u gubitnike. Razlog je u tome, kaže autor, što nam se obrazovni sistem temelji gotovo isključivo na prenošenju znanja i na dostignućima, stoga na tom putu gubimo brojne neiskorišćene i frustrirane talente.
Čvrsti zahtevi sistema
– Ko želi da postane lekar, u našem školskom sistemu mora da bude dobar matematičar, ali ne mora uz to biti i empatičan. Trenutno poimanje darovitosti i „inteligencije” nije samo pogrešno, već je i vrlo opasno – objašnjava Nemac, kojeg je na pisanje knjige podstaklo iskustvo boravka u prirodi s decom koje je društvo odbacilo zbog dijagnoze ADHD-a i proglasilo ih „problematičnim”. No, nakon samo mesec dana terapeutskog rada na osnaživanju osećaja zajedništva, timskog rada i empatije, deca su pokazala izvanredan napredak u ponašanju te je do izražaja došla njihova darovitost.
Shvatanje pojma inteligencije
Kako deca na svet dolaze s različitim talentima, Huter smatra da je vrlo nepouzdano ograničiti pojam darovitosti samo na onu decu koja su nadarena na intelektualnom polju.
– Cenimo ako neko brzo shvata, lako pamti i dobar je u analitičkom mišljenju. No, možda ćemo za 50 godina smatrati darovitom onu decu koja budu imala posebne talente na socijalnom ili emocionalnom polju – objašnjava nemački naučnik. Ističe i kako na neurološki razvoj deteta pozitivno utiče pozitivna, otvorena okolina, ispunjena ljubavlju i motivacijom.
Kreativnost
– Naime, svako novo otkriće u detetovom mozgu izaziva bujicu oduševljenja, kakvu mi odrasli gotovo više ne možemo ni da zamislimo. To je najvažniji pokretač za dalji razvoj mozga – kaže.
Moramo, tvrdi, da prestanemo da stvaramo pritisak i stres već u detinjstvu.
– Svako dete je genijalac. Mi, roditelji, imamo ideje i projekcije i hteli bismo da ga uklopimo u svoju sliku njega te tako onemogućujemo razvojni proces.
Gerald Huter u svojoj novoj knjizi ističe i da škola može pogrešno da napravi šta god hoće, samo ne sme pogrešiti u jednom: ne sme deci da uništi predanost i strastvenost.
Huterov savet roditeljima:
Omogućite deci druženje i s drugim odraslim osobama kako bi stekla što više različitih iskustava. Bake i deke, fudbalski trener, susedi, što više ljudi dete upozna, veća je šansa da se među njima nalazi neko ko će ga videti i voleti onakvoga kakvo ono jeste. Baš kao i Pipi Duga Čarapa – ona odgovara tom modelu.
Pipi Duga Čarapa je posebna, divlja i tvrdoglava, ali je ujedno i strah svakog roditelja. Ali zato ima i bujnu maštu, odgovorna je za svoje postupke, preduzimljiva je i lako se oduševljava. Ima neverobatan potencijal.
Huterov savet školama:
Idealna nastava trebalo bi učenike da podstakne, ohrabri i inspiriše da se zapute u život kao oduševljeni istraživači i kreativci. U tom slučaju deca više ne bi svoj mozak koristila za učenje napamet svega onoga što će im trebati za ispite, već za ono što će im u životu zaista trebati: za rešavanje problema, savladavanje izazova, sticanje sposobnosti i veština, razvijanje ideja te otkrivanje sopstvenih mogućnosti.
Pipi Duga Čarapa, strah svakog roditelja i simbol punog dečjeg potencijala
Komentari 0