Nemojte živeti za decu

„Preklinjem vas, nemojte živeti za decu! Ne samo da njima to nije potrebno nego im je i štetno… Koliko promašenih sudbina, slomljenih srca, uvreda i nerazumevanja! Gledam žene koje se svega u životu odriču radi dece. A potom gledam tu decu radi koje su se njihove majke svega odrekle. Tužan je to prizor…

Foto: Idarenj

Majka je sama odgajila Vanju. Nikad se nije udala, sve je davala sinu, kupila mu stan, platila fakultet. Postao je divan muškarac, uspešan. Sada ima pedeset godina. Nikad se nije ženio, nema dece. Ceo život se trudi da vrati mami dug koji joj nije tražio. Ne uspeva.

Ksjušin otac je radio dan i noć zbog dece. Imao je velike planove – posebno za ćerku. Ona je bila pametnica. Pa je on maštao da ona postane lekar. Upisao ju je na fakultet. Ali ona se ispisala. Želela je da živi svoj život. Na svoj način. Htela je da postane umetnica. Tata je pokušao da je urazumi i – ispostavio joj račun. Sve je izračunao: koliko je koštala škola, sekcije, privatni časovi, odeća, hrana… I zatražio da mu vrati dug. Suvišno je govoriti da Ksjuša više nikad nije videla oca. Prošlo je od tada preko trideset godina…

Mama se zbog Ire odrekla ličnog života. Posle razvoda nije se ni sa kim viđala, plašila se da ne istraumira ćerku. Ćerka je porasla i ne može da ostavi mamu. Ne može ni sa kim da se viđa. Ne može čak ni da pomisli da ostavi mamu i da se pozabavi ličnim životom. Ira ima četrdeset godina. Nije se udavala. Nema dece.

Igorovi i Ženjini roditelji su bili najdivniji roditelji. Sve su činili za decu, sve moguće i nemoguće. Porodica je uvek bila složna, porodični praznici, odmori… Samo što su u tom roditeljstvu njih dvoje izgubili odnos muž–žena. Više ih ništa nije vezivalo. Proživeli su zajedno trideset godina, kao tata i mama. A potom, kada su deca otišla svojim putem, oni su se naprosto razveli. Ženja dan-danas ne može da se dozove od te tako goleme obmane. Ima trideset sedam godina i još ne planira da se udaje. Plaši se da se i njoj ne ponovi tužna priča. Posle razvoda mama je brzo uvenula…

Goša – dugo čekano dete. Svi su nad njim oduvek treperili, brinuli se, čuvali ga, čak i previše. Istinu govoreći, njegova majka je prestala da čeka princa i odlučila da rodi sebi dete. A potom je odlučila da se posredstvom Georgija ostvare svi njeni snovi. Trudila se na svaki način da od njega napravi vunderkinda. Učio je nekoliko jezika, išao na nekoliko sekcija, svirao harfu… Majka se dičila sinom i stalno ga molila da odsvira nešto gostima. Harfa je tako egzotična! Goša je u petoj deceniji života. Razvodi se. Njegovu decu vaspitava drugi muškarac. Goša nema ništa protiv. Do dan-danas nije načisto šta želi od života. Vunderkind nije postao. Nije izdržao i slomio se. Sada pije. Pre posla, umesto posla i posle posla. Mama to ne vidi.

Malo li je takvih priča i mnogo li je radosti i veselja u njima? Kada dete postane smisao života, to je za njega preteško breme. To je kao da je zaključano u sobi u kojoj će pre ili kasnije nestati vazduha. U početku je moguće tako živeti, ali postepeno počinješ da otežano dišeš. Dišeš otežano od ljubavi i brige.

I nije dovoljno što dvadeset, ili koliko već, godina živiš u zagušljivoj životnoj pustinji, nego ostaješ i dužan. Podnosi ti se račun, mada ti se činilo da si samo došao u goste. I rado bi pomogao domaćinima – sam i na sopstvenu inicijativu. Ali sada ti se na tacni servira račun za celih dvadeset godina, za koje vreme je tvoj svaki udah pržio tvoju utrobu…

Nadalje ima više varijanti. Dete taj račun može plaćati večno. Poput Ire i Vanje s početka priče. Ili protestovati – početi da pije, pokidati sve veze – kao Goša i Ksjuša… Retko ko je kadar da razume i prihvati takav odnos roditelja. Da razume i prihvati, a da pritom ne žrtvuje svoj život, svoja interesovanja.

Zato vas preklinjem, ne živite za decu! Nađite drugi smisao svog života, nađite drugi smisao materinstva i očinstva. Da male devojčice i dečaci, dolazeći na ovaj svet, ne postaju taoci i žrtve vašeg „dobročinstva“ i brige.

Volite svog muža. Deca će porasti i otići, a on ostaje s vama. Vi možete dati primer deci i vaš odnos može biti razlog da požele i sami porodicu, decu. A možete i ubiti svaku želju, ako budete opsednuti detinjim problemima i ignorisali odnos supružnika.

Volite sebe. Ne zaboravljajte sebe jureći za detetovom srećom. Nemojte se odricati nove haljine zbog novog robota. Ne menjajte kozmetičara za privatnog učitelja. Ako sami o sebi ne vodite računa, šta možete dati drugome? Kakav primer? Kakvu ljubav? Odakle?

Smisao života potražite van aspekta materijalnog. Ovaj život jednom će se završiti, čak i ako sada odbijate da pomislite na to. Duhovna praksa, religija, molitve… Možete odatle crpsti životnu snagu umesto da je isisavate iz dece.

Na živite za decu, preklinjem vas. Kada sretnem ljude kojima su roditelji pružili sve pa i više od toga, veoma mi je teško da ih gledam u oči. U velikoj meri prepoznajem sebe i svoj bol. Vidim iste muke, slomljena srca, prazne duše. U njihovim očima – krici za pomoć. Bol, očaj, krivica… Oni – kao i svako dete – silno žele da vole svoje roditelje. No u tom slučaju, naprosto neće preživeti…

Dajte svojoj deci mogućnost da žive i dišu. Onda će moći da rastu i razvijaju se. Onako kako ih vodi sopstveni put. Uloga nas kao roditelja je jednostavna: zalivati na vreme, ne zaklanjati sunce, čuvati od štetočina. A dalje će se dete, kao cvet, snaći i samo, i ispoljiti sve najbolje u sebi što mu je odozgo dato.
Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

Izvor: Valyaeva.ru / Detinjarije

Podeli:

Komentari

  1. Zora says:

    Mnogo toga drugačije… Moja majka je bila karijerista (uspešna karijera). Ništa od kućnih poslova nisam naučila od nje. Za to su tu bile pomoćnice i jedna tetka. Otac političar, oštroumni lepotan, dao mi je puno saveta.Treću generaciju nisam imala u blizini. Bila sam jedino dete u široj porodici. Mnogo su me mazili, ali nisu i razmazili. Kuću sam doživljavala kao pravi dom.
    Posle završenog fakulteta počela sam da gradim naučnu karijeru, ali kada sam rodila prvog sina shvatila sam da ne mogu istovremeno da sve radim kako treba, pa sam se opredelila za porodicu. Tako živim već 30 godina. Imam dobar posao i priznati sam stručnjak u svojoj oblasti.
    U mom okruženju imam punu paletu slučajeva koje ste opisali, ali ja mislim da se razlikujem u mnogo čemu…zadovoljna sam svojim izgledom, društvenim statusom, hobijima, ali i punim špajzom starinski pripremljene zdrave zimnice. Obroke spremam svaki dan. Putujem po svom ozboru nekoliko puta godišnje na kraće odmore. Sa suprugom volim provode u dobrim kafanama…
    Može se stvoriti ravnoteža, možda uz malo više truda.

  2. dunja says:

    Imam dovoljno godina,do pre 5 zivela za majku za koju opet nisam nikada uspevala da budem dovoljno dobra…a sada za malog!
    Evo posle toliko godina I dalje nisam dobra cerka a bojim se da necu biti nakraju ni dobra majka!
    Kazu nikada nije kasno,ali…Kako to promeniti I ziveti za sebe,ja to I neumem jer nikada I nisam a volela bih?!
    S druge strane mozda je problem u tome sto od njih I zavisim I nemam prava na svoje odluke!

  3. Sanja says:

    da, i ja sam tako posle razvoda 9 godina bila sama, a onda sam nasla partnera i “zapostavila” cerku. Mislim nisam je u pravom smislu zapostavila, ali sam joj dala vise slobodnog vremena, vise novca da bih joj nadoknadila sto vise ne provodi slobodno vreme sa mnom. Na kraju se ispostavilo da se ona pocela drogirati i jos uvek je tako. Moj zivot je postao pakao i svi planovi su pali u vodu. Polako gubim nadu i mislim da nece nista biti od onoga sto sno planirale. Imam puno ustedjevine za nju, za vozacki, auto kad napuni 18 god, za namestaj u stanu…mislim da bih je ubila sa tim parama.

  4. Meridijan says:

    Teško je napisati čarobno rešenje koje je lako primeniti u životu. Decu je lepo imati, ko može da ih ima. Porodicu je lepo očuvati na okupu i istovremeno biti privrženi i saosećajni jedni prema drugima, dugi niz godina. Ali, neplanirane situacije, koje niko nije želeo, ipak se dešavaju stabilnim porodicama. I tako svaka porodica dobije svoju tegobu sa kojom se treba saživeti ili je rešavati. I treba biti složan u zajedničkom cilju savladavanja teškoća, ali tako, da svi u porodici budu zadovoljni i da niko nema osećaj krivice. E, to je ključni momenat. Šanse da svi budu zadovoljni, sobom prvenstveno,i svojim životićem u toj porodici misleći i na porodičnu sreću, su utopističke. Toliko puno faktora utiče na sreću jedne zdrave porodice da do kraja nećemo znati da li smo zauzeli dobar i ispravan stav u toj osnovnoj ćeliji društva. Geni, nasleđeni obrasci ponašanja, lični sukobi i strahovi, položaj u društvu…malo li je da poremeti ispravan obrazac ponašanja prema sopstvenoj deci i prventstveno prema sopstvenom životu.? Ja mislim da treba živeti u skladu sa svojim uverenjema, svojom intuicijom, svojim zdravim razumom. Sve ostalo je mimo našeg uplitanja i našeg delovanja.

  5. Anita says:

    Kako god uradite,nije garant da ce te uraditi ispravno.Ja sam ostala u veoma losem braku dok mi djeca nisu postala punoljetna.Imam ih troje.Zaista zbog njih.Nisam ja to njima nikad prebacivala.Nedaj boze.Stisla zube i gurala.Muz kockar i svaler.Uspijem ja.Razvedem se.Dobijem novu sansu.Udam se.Dobar muz.Volimo se.Djeca zbrinuta.Mene svi smatraju zenom sa..da oprostite j….Dobijem unucad.Slazem se sa snajama…Kao grom iz vedra neba,mene üre par dana izvredja moj sin.Nemojte mi pisati,sama si kriva,nemojte mi govoriti negde si pogresila.Neznam ni gde ni kada,ni kako..Nema nista sto sam mogla uciniti za njih a da nisam.U tom momentu u njemu sam videla njegovog oca,moj svijet se srusio.Mislim da je od ove boli veca samo ona kad se daleko bilo dete izgubi.Tako da se ja sad pitam sta me snadje.

  6. Anita says:

    Nekako,stice se utisak,svi negde pogresili.Ja poredim sebe.Trazim se u tim primerima,mislim.Nisam sputavala.Sve sam cinila ta svoju decu ali im nisam prebacivala.Prihvatala sa radoscu njihove veze kad su postali momci,nisam se mesala,ni sad se ne mesam.Ima me kad me trebaju,financiski sam neovisna.Imama stabilan brak(drugi brak) Materijalno.Stambeno.Svako ima svoje.Oni odrasli.Ja baka.Svijet bi trebao da je uredu.Nije.Uvrede me.Uvrede me recima,ja nemam pojma kako je do toga doslo,zasto? Jos nesto.Sa snajama se slazem.Moj drugi brak nema nikakve veze sa tim.Moj muz,njihov ocuh ih voli,pomaze,postuje.A ja majka,ko majka,krijem od njega da nisu tako nezni kakav on utisak ima.Opet mi zao.Nema tu savjeta.Svi radimo kako mislimo da je tad kad su djeca,najbolje.Radi se o 3 sina.Neznam gde sam pogresila.I neznam zasto hoce da mi pokazu kako me vise ne trebaju.Ne kacim se za njih.Kazem da sam u svakom smislu neovisna.Zao li je sto nemam kcerku

  7. merinenic3 says:

    Prihvatila bi i odgajala jedno dete,ne mogu imati dece a jedno dete bi unelo radost u moj zivot nula sestcetri cetriosam dvadevet nula dvadevet.

Strana 3 od 3<123

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA