Ne sećam se kada sam popila kafu bez dece. Skoro da sam je prestala da pijem.

Kada sam postala majka po drugi put znala sam da me čeka dosta obaveza i žongliranja. Ono na šta nisam računala je fizički umor koji jednostavno čoveka melje.

Danas treba da se vidim sa svojim najboljim drugom. Pisala sam već o njemu. On sada živi u Nemačkoj i viđamo se mnogo ređe neko pre. Ali to je prijateljstvo kome vreme ni kilometri ne čine ništa. Kada se vidimo, mi samo nastavimo tamo gde smo stali.

Kada je Danijel nedavno dolazio, nismo uspeli da se vidimo. Ja sam imala neke slave, rođendane, on dan isplaniran u minut. Da mi je neko rekao da se i to može desiti, ja mu ne bih verovala. Ali zaista… Kako čovek ne može da stigne da se vidi sa nekim toliko bitnim.

Sećam se situacije od pre desetak godina kada je sestrin drug pričao njoj i njenoj drugarici kako uvek moraju da budu tip top sređene. Ne bi to bilo čudno da mi nismo išli na izlet. Izlet u nedelju koja je njima jedini slobodan dan (obe frizerke koje rade na nogama po ceo dan). Baš verujem da je njima bilo do šminke i frizure toga jutra. Ja sam kao njega donekle razumela. A onda sam dobila dete… Kada je ono poodraslo i postalo donekle samostalno, dobila sam još jedno…

Kada sam postala majka po drugi put znala sam da me čeka dosta obaveza i žongliranja. Ono na šta nisam računala je fizički umor koji jednostavno čoveka melje. Znala sam da ima žena koje imaju daleko brojniju porodicu ili ne daj Bože bolesnu decu, da se pokrijem ušima i ćutim.

Kada sam se vratila na posao posle drugog porodiljskog, bila sam očajna. Jako draga koleginica je otišla iz firme a ona je bila ono što sam najviše volela na poslu. Prazna kancelarija, ja pokušavam da uđem u štos. Drina koja je nedavno krenula u vrtić, Dodine još sveže školske obaveze. Baš sam bila depresivna. Čak sam plakala u autobusu. Prošlo je od tada pola godine i dosta se bolje držim. Ali život melje. Budim se umorna. A to je ono što najteže pada. Ustanem uspavana, oblačenje sebe, onda starije dete, onda mlađe dete (za koje je muž uglavnom zadužen). Posle posla trčim po starije dete, eventualno do prodavnice, banke. Uletim u kuću, muž daje deci da jede. Podgrevam ručak i postavljam sto, kreće kuvanje ručka za sutra, bacanje smeća, slaganje mašine za sudove, peglanje, usivanja i sve one svakodnevne obaveze.  Gde su roditeljski sastanci, treninzi, kupovina poklona za rođendane i rođendani, spremanje užina, kupovina odeće, obuće, popravke. Obaveze za puno radno vreme plus radno vreme na poslu.

Ne sećam se kada sam popila kafu bez dece ili deteta. Skoro da sam je prestala da pijem. O provodu, frizeru, kozmetičaru da ne pričam (što zbog finansija što zbog vremena). Čak sam počela da pišem i ’’obaveze’’ poput viđanja sa kumovima, prijateljima. Ono što me je ošamarilo je činjenica da je prvo na spisku bilo da odem kod babe. Tu obavezu nisam ispunila, umrla je pre toga. Tri i po meseca nisam stigla. Nikada više i neću…

Kaže meni drugar da se vidimo oko 20 časova. Super, uzeću dete iz škole, pogledati domaći, spremiti ručak za danas, staviti ručak da se krčka za sutra i otići. Ali avaj, javlja se on da se nađemo posle posla. Onda dogovor da muž uzme oba deteta i spremi ručak, kupi hleb. To je velika promena plana koja ne bi bila važna da me ne čekaju obaveze. Srećom pa moj muž nije nesposban i bez problema može da uzme šerpu u ruke.

Da onda žurka bude potpuna, moj muž jedan dan odlazi kod limara sa mojim očuhom. Ništa meni nije bilo sumnjivo dok moj zet nije pitao koji limar radi subotom uveče. Dođe moj muž i kaže pogledaj u gepek. Pomislila sam da je morska kornjača a ono iskoči njuškica mog pulina. I tako se naše kučence zvalo Grof celih dva sata dok moj brat nije došao i rekao da je ženkica slatka. Mom mužu su podvalili ženku. I onda kreću nove muke, kad pomislim da je čeka sterilzacija. Koja zaštita od krpelja, vakcinacija, petovalente vakcine. Pitam ja veterinara koje su nus pojave vakcine, mislim znam kod deteta, ne znam kod pasa. Ipak ostade interna šala da moj muž ne može da dobije muško dete a ni da muškog psa da kupi.

Sad na sve obaveze imamo obavezu oko psa. Priznajem muž čisti za kucom a ja čitam forume, zovem veterinara, proučavam koja je hrana najbolja, kada se čisti od parazita. Ja se samo mazim i plačem kada cvili.

A da sam rodila treće dete imala bih dve godine bolovanja. A kuče je verujem skoro kao dete.

Uglavnom su svi moji prijatelji bili razumni. Mada bilo je i onih drugih, samo što mi sada više nisu prijatelji. Postali su roditelji, sada me verovatno razumeju. Imam čak i drugaricu koja neće drugo dete jer nije komforno da putuje (ima dadilju koja svuda ide sa njom). Ja da imam dadilju na dva sata nedeljno bila bih kao puštena sa lanca. Ne bih previše da se žalim, to je moj izbor. Dobro pas i nije baš. Ali sad smo kompletna porodica.

Razumite sve vaše prijateljice i prijatelje koji ne stižu. Ne pamtim kada sam poslednji put otišla u pozorište, u provod. U bioskop jesam dva puta sa mužem uz pomoć baba. Ali nama majkama fali da malo budemo same sa sobom a onda sa drugima. Nekada poželim da mogu da mogu sa svojom kumom da otputujem u neki evropski grad, pijem koktelčić i smejem se onako kako sam se nekada smejala. Nema te bezbrižnosti. Ili poželim da mogu sebi da priuštim luksuz da budem domaćica.

I još nešto… Pomozite mami. Platite račune, donesite skuvan ručak, uzmite dete iz vrtića. Ona će to ceniti i olakšaćete joj život makar taj jedan dan.

P.S. Evo opet promene plana moga druga. Valjda poslednje za danas. Hajde mama, sve ti možeš.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA