Najzelenije od svih proleća

Neke žene se rađaju sa nadljudskim talentom da budu sposobne za sve (poput moje sestre), a neke su životni štreberi (poput mene). Meni nikada u životu nošta nije teklo glatko, za sve mi je trebala priprema i sve sam nekako radila polovično ili kako bi rekli, otaljavala.

Kada sam očekivala najradosniji dan u svom životu, toga sam se i plašila, kakve će posledice proizvesti taj moj uvek polovičan rad.

Beba je spavala a ja sam ležala u krevetu i čitala. To je bio jedini vid uživanja koji sam imala od kada je Isidora došla na svet. Nisam uspevala da radim ništa drugo osim onoga što je ona zahtevala. Kao neka aplikacija koja reaguje samo kada joj date komandu. Moje potrebe kao da nisu ni postojale, kao da ste u nekom začaranom krugu.

Imala sam i nesreću da sa nepunih mesec dana budemo hospitalizovani u bolnici zbog bronhiolitisa. To je teško opisati. Tih nedelju dana su bili nešto najgore u mom životu. Osećaj nemoći i bespomoćnosti, činjenica da ne možeš pomoći onom koga najviše voliš. Podoj na tri sata, inhalacije na šest, sve je nekako ciklično, osim sna.

Tamo pomoći nije bilo ni odkuda. Nije bilo baka, tetki, samo mame pune straha. Srećom rađaju se prijateljstva među neonatološkim boksevima. Svaku vizitu smo očekivali sa nestrpljenjem jer je uglavnom značila pomak u ozdravljenju naših bebaca. Koliko god bilo pravilno da se zna mililitraža svakog podoja, to je unosilo nemir. Beleženje svakog mililitra, svake stolice, zaista donosi veliku zbrku u glavi. A najgora je ona slika vašeg klinca sa tri braunile. One iglice kao da su bole pravo u srce. Uz to i skidanje braunile sa glave, skida i deo kosice što dovodi dotle da slika deluje celokupno jezivo.

Ali, ja sam majka, ja sve mogu. Tako sam govorila sebi. Tešila sam se da je to tek početak, i da ako me ovo slomi, mogu samo da kapituliram pred problemima.

Ubrzo sam počela da nalazim lepe strane. Bilo nam je jako toplo (svakako mnogo toplije nego u kući), imali smo obroke spremljene na vreme, porodica nam je donosila sve što poželimo, nismo morali da se opterećujemo ni svojim ni bebinim stajlingom. Drugi su nam kupali bebe (to mi je najveći problem zadavalo kući). Skoro kao u hotelu. “Koleginica” iz susednog boksa postala je moja jako dobra drugarica. Njen Vasa i moja Doda su postali pravi mali saborci u istoj bolesti. Naizmenično su plakali da ne bi ni jednoj mami dali slučajno sekund mira, nikada nisu spavali i time su mamama davali nepresušne teme za razgovore.

U tim trenucima samo misliš kako želiš da si svojoj kući, tražiš razlog žašto se to dešava malenoj bebi i ako znaš da pravog odgovora nema (osim medicinskog). Trudiš se da ostaneš priseban zbog bebe i sebe ali vrlo teško ti polazi za rukom. Često čuješ prigušeni plač neke od mama dok razgovara telefonom. Ali najteži je plač beba čije mame nisu pored njih, to je ono što nikad neću zaboraviti. Koliko god se trudile, sestara je malo a beba previše.

Na neonatologiji je radila jedna predivna sestra koja nam je svima ulepšala boravak tamo. Ona je jednostavno imala tu majčinsku ljubav prema svakom detetu da je jednostavno bilo prijatno njoj svoje dete dati da ga okupa ili izmeri. Odlazak na rendgen ili ultra zvuk koji su po prirodi bili stresni za majke, u njenom prisustvu je bio nekako lakši, njena pojava je ulivala sigurnost. Tada sam shvatila da postoji jedan poseban nemušti jezik, jezik majki. On nema reči, znakove ni simbole ali ga razumeju sve majke širom sveta. Univerzalan je i ne uči se, nema gramatička pravila ni stilske figure. Jednostavno, posedujete njegovo znanje samim dolaskom tog malenog bića na svet.

Sećam se dana kada smo izašle kući. Toga dana je mnogo beba dobilo otpust, moj boks je bio poslednji a ja nestrpljiva. Ni sama ne znam kako sam izdržala dok nisam dobila konačno otpusnu listu. Nestrpljenje još podgreva porodica koja vas čeka napolju. Sećam se da sam bukvalno istrčala noseći Isidoru u nosiljci, kao da me je neko držao u bolnici protiv moje volje i kao da to nije bilo za naše dobro. Udahnuti svež ledeni vazduh posle nedelju dana je fantastično.

Tih dana je Beograd bio okovan ledom i snegom. U kući smo bili kao u karantinu iz razloga što niko nije mogao da se bori sa smetovima do naše kuće. I dalje smo se budili noću ali sada je to bio bebin ritam, nije bilo nikakvog pravila. Osluškivati želje i potrebe jednog tako malenog bića je pravo čudo. Neverovatno je da te male rukice znaju koga žele da dotaknu, da te uspavane okice znaju šta im prija da vide. Ponovo smo upali u neku koloatečinu. Podoj, menjanje pelena, malo sna (za mamu premalo) i tako u krug. Verovatno ste hiljadu puta čuli da su prvih 40 dana najteži i to jeste zaista tako. Kao da je neko nekim čudom izmerio koliko je dana potrebno mami i bebi da se upoznaju, da se naviknu jedna na drugu i da progovore istim jezikom.

Sećam se. ostavila sam knjigu koju sam čitala po strani. Beba se premeškoljila i mislila sam da je sledeće što ću čuti isidoraprodoran plač da nas obavesti da je tu i da je budna. Ali ne, čulo se samo nežno gugutanje iz kreveca. Nadvila sam se nad njom i ugledala jedan zadovoljan smešak i protezanje malenih ručica. Kao da je htela da kaže da je zadovoljna uslugom i tretmanom. Uzela sam bebu u naručje i obgrlio me je onaj miris bebe. Sećam se da je moja već poodrasla sestričina rekla da to nije miris ni bebi sapuna, ni kupke i omekšivača već naprosto miris bebe koji nema hemijsko poreklo. I bila je u pravu.

Napolju je sunce već dobijalo prevlast nad snegom i tmurnim vremenom. Bilo je vreme da kolica mog sestrića dobiju novog vlasnika. Polako sam popakovala stari, bebu ušuškala kao malenog Eskima i dve devojke su krenule u osvajanje (i upoznavanje sveta). Možda prva šetnja i jeste za mame i tate, ali ja sam svoju ljubomorno potrošila sama. Želela sam da sama uživam u pokazivanju mog životnog uspeha, povećala sam broj ljudi na planeti za jedan. Ali taj jedan život je za mene najbitniji.

Beba je uživala posmatrajući svet oko sebe u tom čudnom položaju. Zbunjeno je gledala svakog ko se nagnuo nad kolica da je pogleda ali bi vrlo brzo svima uputila osmeh. Sećam se kako sam rada razmišljala da nikada dan nije bio prijatniji. Sada znam da je to bilo subjektivno mišljenje. Osetila sam prijatan miris prirode koja se budi. Da, stiglo je proleće… Meni najzelenije od svih dotadašnjih.

mama Jelena Ješić

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA