Montesori vaspitanje: Zašto je roditeljima teško da kažu “ne” i da tako misle

Zašto danas tako mnogo roditelja ima poteškoća da istraju kada kažu „ne“ svojoj deci? Za one među nama koji pripadaju starijoj generaciji, ova uočljiva činjenica je zagonetka. Svakako, naši roditelji i roditelji naših roditelja nisu imali ovakav problem. Bilo nam je očigledno da su prethodne generacije delale na osnovu pretpostavke da su odrasli veći od dece – ali ne predugo!

montesori

Nije potrebno ni da roditelji osećaju krivicu kada postavljaju granice ponašanju svog deteta. Poznavanje formiranja volje deteta pomoći će nam da znamo da li previše tražimo od njega. Zahvaljujući znanju, mi smo realistični u našim očekivanjima vezanim za ponašanje deteta, ne postajemo preveliki kontrolori i ne zahtevamo bespogovornu poslušnost sa svakim pokretom deteta. Shvatamo da se detetove mogućnosti da bude poslušno menjaju u svakom uzrastu i da je to rezultat razvoja mozga. Samim tim, o poslušnosti možemo razmišljati kao o nečemu što se javlja u tri faze. Od dvanaest do osamnaest meseci, dete razume, ali ne može da sprovede ono što se od njega zahteva bez velike pomoći odrasle osobe. Od osamnaest meseci do tri godine, može da shvati zahtev odraslog i ponekad može da posluša bez pomoći. Sa oko tri godine dete stiže do nivoa razvoja na kome može dosledno da sluša, ali još uvek može odabrati da to ne čini.

Ove faze poslušnosti odražavaju razvoj deteta od početka sa nesvesnim umom na rođenju, do deteta sa svesnim umom u trećoj godini. Formiranje svesne volje deteta tokom ovog trogodišnjeg perioda je razlog za procenu Marije Montesori da „škola“ može da počne u ovo vreme. Deca su sposobna da budu poslušna ako tako odaberu. Mogu da doguraju svoje stolice, vrate materijale na police, pažljivo rukuju stvarima i sprovedu sva druga ponašanja neop-hodna za civilizovanu zajednicu sa drugima.

Manje ekrana, više knjiga

Deca čiji su životi ispunjeni preteranom stimulacijom i zabavom – televizijom, kompjuterskim igrama i beskonačnim nizom plastičnih igračaka u kući, kao i dnevnim rasporedom ispunjenim aktivnostima i događajima van kuće, imaju poteškoća u razvijanju koncentracije koja je potrebna za formiranje volje, a samim tim i disciplinovanog pristupa učenju. Danas prečesto dopuštamo našem odraslom viđenju „zabave“ da zadre u živote male dece. Zaboravljamo da su knjige nekada bile glavna zabava za decu. Kada su Džon i Ebigejl Adams, Tomas Džeferson i kasnije Abraham Linkoln bili deca, čitanje knjiga bilo je luksuz i dobrodošla prilika da se koristi um umesto napornog telesnog rada. Izrasli su u odrasle osobe koje su od svega što su imale najviše cenile svoje biblioteke. Da bismo pomogli svojoj deci da postanu vredni građani naše zemlje, moramo da ponovo uspostavimo ovo razumevanje koje aktivnosti pomažu razvoju volje i usredsređenosti u ranom životu.

Naš cilj je dete koje se može nečemu naučiti, koje je sposobno da sarađuje sa odraslima u otkrivanju sveta. Na učestvovanju deteta u aktivnostima sa nama moramo da radimo od početka njegovog života. Pokazujemo bebi usporenu radnju i pozivamo je na saradnju: „Izvoli džemper. Stavljam ti ga preko glave. Daj mi ruku. Evo je“, i tako dalje. Kao što smo već naglasile u svim našim aktivnostima svakodnevnog života i lične nege sa detetom, ova kombinacija aktivnosti i jezika razvija se u saradnju i koncept „moj redtvoj red“. Ponavljanje i praksa svakog novog iskustva rezultira učenjem.

Većinu vremena, međutim, roditelj mora da ispolji svoju energiju i volju umesto detetove, zato što je dete neformirano. Da bi ispunila ovu ulogu, odrasla osoba mora da ima samopouzdanje, neophodno da bi bila dobar predvodnik. Roditelj može da koristi blag glas kada detetu kaže: „Pomoći ću ti.“ Međutim, ništa u nastupu i tonu odraslog ne sme ostaviti mesta sumnji kada je u pitanju rezultat situacije. Reči i dela odraslog, kao deo strukture detetovog okruženja, jednako su stvarni kao i njegovi fizički elementi; oni moraju da izraze autoritet.

Prirodne vođe delaju kao da znaju šta rade. Ko bi pratio nekoga preko poplavljene reke ako kaže: „Pa dobro, ne znam možete li da uspete. Verovatno možete, ali ta reka je prilično duboka. Možda bi trebalo da sačekate, ili možda treba da idete“? Kada odrasle osobe iskažu ovakvo oklevanje i nedostatak ubeđenja u svoju roditeljsku ulogu, deca počinju da rade kao da su ona glavna, a ne njihovi roditelji. Kako ova deca odrastaju i postaju starija, ponašaju se kao da je smak sveta kada ne dobiju ono što hoće u životu.

Jedna stvar je jasna, mada moramo imati očekivanje da dete može da funkcioniše unutar granica koje postavimo, takođe moramo i da pamtimo da poslušnost predstavlja unutrašnju odluku deteta. Dete često iskazuje probirljivost, nervozu i nelagodnost tokom procesa donošenja ove odluke. Naš cilj nije da eliminišemo ovu muku iz života deteta. Cilj je da mu omogućimo da podnese tu unutrašnju borbu.

Roditelji svojoj deci mogu mnogo da olakšaju život, kao i sebi samima, prateći primer majke na jednom od naših časova za roditelje i decu. Ova majka dvogodišnje devojčice i petogodišnjeg dečaka opisala nam je neke probleme koje je imala sa svojom decom, naročito sa sinom. Predložile smo joj da pohađa javno predavanje koje je sponzorisalo nekoliko škola i koledža u našoj zajednici. Tema je bila disciplina dece, a govornik je bio Džon Rozemond, autor Plana u šest tačaka za podizanje srećne i zdrave dece. Dan nakon predavanja, ostavila nam je poruku u školi: „Nepopustljiva sam! Nema više pregovaranja! Zauzimam stav i držanje majke koja ima kontrolu!“

Kada roditelji prihvate svoju odgovornost da malu decu nauče ograničenjima i univerzalnom redu koji podržava ljudsku egzistenciju, kakav značaj to ima za dete, šta iz toga proizilazi? To znači da dete ima priliku da razvije samokontrolu. Teškoće i izazovi će se javljati, kao i u svakom životu, ali ono je sada razvilo svoju unutrašnju snagu da sa njima izađe na kraj. Može da prihvati svet kao konačno mesto i da smo svi mi u njemu konačna bića. Može da se suoči sa konačnim ograničenjem za svakog od nas – krajem samog života na zemlji – s hrabrošću, optimizmom i poletnošću u vezi sa putovanjem. Iznad svega, samokontrola omogućava vašem detetu da traga za značenjem i ispunjenjem u životu kroz službu i ljubav prema drugima i prirodnom svetu koji nas održava svakog dana naših života.

Odlomak iz knjige “Montesori od početka (dete kod kuće, od rođenja do treće godine)”

Lin Lilard Džesen, Pola Pouk Lilard (autor)

Anđelija Jočić (prevod)

Izdavač: Propolis Plus

Ogroman i svevremen doprinos svim budućim roditeljima, vaspitačima, pedijatrijskim tehničarima, dadiljama i svima koji provode vreme sa bebom do njene navršene tri godine. Svima kojima je stalo da uspostave zdrav, trajan i odnos pun poverenja i uživanja sa svojom decom. Edukativni principi Marije Montesori prilagođeni bebama. Vodič za odgajanje smirene, sposobne i samopouzdane dece.

Podeli:

Komentari

  1. Marija says:

    Predobar tekst. Strucan, ali nedostaje jos konkretnih primera za svaku postavku koja je navedena. Resenje je da ih potrazimo u knjizi.


Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA