Montesori vaspitanje: Zašto je roditeljima teško da kažu “ne” i da tako misle

Zašto danas tako mnogo roditelja ima poteškoća da istraju kada kažu „ne“ svojoj deci? Za one među nama koji pripadaju starijoj generaciji, ova uočljiva činjenica je zagonetka. Svakako, naši roditelji i roditelji naših roditelja nisu imali ovakav problem. Bilo nam je očigledno da su prethodne generacije delale na osnovu pretpostavke da su odrasli veći od dece – ali ne predugo!

montesori

Foto: Flickr

Nije bilo vremena za gubljenje u pomaganju deci da razviju samokontolu i razumevanje ograničenja civilizovanog života. Naši roditelji i njihovi roditelji su takođe bili svesni velike moći odraslog nad detetom. Svako dete želi da zadovolji svoje roditelje. Ovo je duboko usađena i nesvesna potreba deteta koja je možda i rezultat evolucije. Mudri roditelji koriste ovaj prirodni atribut male dece da im pomognu da se prilagode društvu u kome su rođeni.

Možda današnja generacija roditelja ima teškoća u tome da kaže „ne“ svojoj deci i da to misli, zato što se ne osećaju prijatno u ulozi legitimnog autoriteta u životu svoje dece. Današnji roditelji odrasli su u eri kada je preispitivanje „autoriteta“ bilo ne samo prihvaćeno, ono je bilo podsticano. Rezultat toga je da oni predstavljaju prvu generaciju Amerikanaca koji se osećaju neprijatno kada i sami postanu ovakav „autoritet“ zarad svoje dece. Dalje, radije nego da vide sebe u ulozi nekoga ko razvija disciplinu i karakter kod svog deteta, oni su svojom kulturom zavedeni da se fokusiraju na trenutnu sreću svog deteta. Kao što nam je jedan mladi roditelj opisao: „Živimo u kulturi u kojoj je sreća postavljena kao glavna svrha postojanja i u kojoj neprikosnoveno vlada ‘sada, odmah’. Saberimo ova dva i cilj koji iz toga proističe je da usrećimo svoju decu sada, često ne misleći o tome šta će ih činiti srećnim u godinama koje dolaze.“ Možda su današnji roditelji tako organizovali svoje živote da ne mogu da pruže potrebnu energiju i pažnju kako bi rekli „ne“ svojoj deci. Veoma je lako predati se hitnji trenutka ako roditelji nisu odvojili vreme da promisle.

Za svaki uzrast – poseban pristup

Kako da reagujemo kada dete želi da radi nešto što je izvan njegovih sposobnosti ili što ne bi trebalo da radi? Moramo da razvijamo drugačiji pristup za dete od devet meseci, devet do osamnaest meseci, tri godine i starije od šest godina. U sve četiri faze moramo ispoljiti svoju volju umesto volje deteta u različitim stepenima. Kada dete stigne do šeste godine, moramo pratiti situacije u kojima našim razumom moramo zameniti detetov razum, a od dvanaeste do dvadeset četvrte godine našom mudrošću i procenom za odraslu osobu koja izranja. Načini na koje to radimo trebalo bi da odgovaraju samoformiranju deteta.

Optimalno vreme da se počne sa konceptom ograničenja je pre nego što beba počne vešto da puzi. U prvih devet meseci, koristimo bebinu intenzivnu želju za istraživanjem da bismo ono što moramo da zabranimo zamenili drugim objektom. Budući da je beba zainteresovana za sve što može da istraži čulima, lako je brzo joj oduzeti predmet, skloniti ga u stranu i zameniti ga skoro bilo čim. Za sada još uvek ne moramo da uklanjamo dete ili predmet iz vidnog polja.

U nekom trenutku nakon što napune devet meseci i progresivno do dvanaestog meseca, bebe postaju potpuno pokretne, sposobne da otpuze do bilo kog predmeta koji žele da ispitaju. Senzorno ometanje je obično dovoljno da preusmeri njihovu pažnju, zato što još uvek lako zaboravljaju. Međutim, od dvanaestog do osamnaestog meseca dolazi do dramatične promene: beba počinje da pokazuje jaču volju. Postaje nemoguće jednostavno je preusmeriti na drugi predmet kao ranije. Njen mozak se razvio dovoljno da sada može da zadrži zamisli o tome šta hoće, čak i kada predmet nije ispred nje. Ovo je uzbudljiva mentalna formacija. Ona, među-tim, znači da naša jednostavna strategija zamene drugim predmetom više nije efikasna. Sada moramo fizički premestiti bilo dete, bilo predmet iz vidnog polja.

Ovo je presudan period za razvoj volje. Način na koji ograničavate dete tokom ovih šest meseci može ili da pomogne ili da unazadi njegov pogled na sebe i volju da radi na razvoju discipline i samokontrole. Ako vaše dete brzo puzi ili hoda udaljujući se od vas, pokušajte da ga ne pokupite u naručje s leđa. Umesto toga, zaobiđite ga i stanite ispred njega i zaustavite njegovo kretanje licem u lice. Onda ćete moći da preusmerite njegovu energiju na odlučan način i istovremeno mu iskažete poštovanje. Ako je dovoljno staro da hoda, možete ga čvrsto uhvatiti za ruku i odvesti ga u novu situaciju. Preu-smeravajući ovako dete, pokazujete mu da nije „grudva gline“ za vas; ono je osoba koja se razvija. Poštujete ga kao nekoga ko jednoga dana mora „da se okrene“ i da ne očekuje da mu neko uvek ,,čuva leđa“.

Preusmerite bebino ponašanje svaki, baš svaki put kada je to ponašanje neprimereno. Ne mislite da možda samo ovog puta možete nešto da pustite da prođe. Ne možete. Dete može da internalizuje čvrstinu i razumevanje konačnosti i ograničenja u životu samo na osnovu vaše doslednosti i vašeg pouzdanog načina da mu pomognete. Razumevanje da „nikada znači nikada“ raste u njemu kako stiže do odraslosti gde su granice i obećanja sebi vitalni za samozaštitu, kao i za zaštitu drugih.

Podeli:

Komentari


Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA