Montesori vaspitanje: Zašto je roditeljima teško da kažu „ne“ i da tako misle

Uzrast od osamnaest meseci do tri godine obuhvata period koji naša kultura bez poštovanja etiketira kao „užasna druga godina“. Možda odrasla osoba o ovom novom periodu samoformiranja razmišlja ovako omalovažavajućim terminima, zato što smo tako nepripremljeni za njega. Roditelji nemaju pojma zašto njihova mala deca, koja su ranije bila relativno saradljiva, sada deluju tako nemoguće i zbunjeni su oko toga šta im je činiti. Odrasloj osobi problem predstavlja to što dete sada ne samo da u svojoj svesti ima zamisao predmeta, ono može da nastavi da razmišlja o njemu – i može da nastavi da misli na njega neko vreme. Što razvijeniji dečji um postane, to će duže moći da održi svoju mentalnu vežbu.

Preusmeravanje pažnje

Šta nam je činiti? Moramo da pomognemo detetu da se preusmeri, zamenjujući odvlačenje pažnje sa predmeta odvlačenjem pažnje sa misli. Sada kada može da zapamti svoje misli, naša nova strategija mora da bude da mu pomognemo da misli o nečemu drugom. Od suštinskog je značaja da shvatite da ne govorimo o „času ubeđivanja“ sa detetom. Pokušaj da rezonujete s detetom ovog uzrasta na način na koji to možemo sa bilo kim starijim od šest godina je klasična greška odraslih. Rasprave o svim razlozima zašto dete mlađe od tri godine ne može da uzme nešto što snažno želi samo učvršćuju njegovu opsesiju tim predmetom. Detetova želja raste sa svakom ponovljenom mišlju na to. Pogled na bakin blistavi antikvarni čajnik ostaje mu u mislima sve vreme dok objaš-njavate zašto ne sme da ga dohvati – sve o čemu vaše dete razmišlja je „čajnik, čajnik, blistavi čajnik! ”

Ako više ne možete da ometete dete novim senzornim istraživanjem, a opet nije spremno za razumne razloge, postoji li nešto drugo što nam može biti od pomoći? Postoji. Glavno novo samoformiranje deteta u ovom periodu je razvoj jezika. Ako uz predmet ili situaciju koju koristimo za preusmeravanje pažnje deteta dodamo i jezik, možemo je navesti da razmišlja o nečemu drugom. Postoje najmanje dva načina na koje možemo koristiti jezik u ovu svrhu. Možemo detetu ponuditi izbor aktivnosti ili predmeta, i možemo koristiti opis da usmerimo dete na ono što je pred njim.

I ovde je najznačajnije ne dopustiti da se u tonu javi borbenost u ovakvim situacijama. Ako u našem glasu oseti izazovan ton, u detetu se uključuje emotivni odgovor i preplavljuje svu snagu volje koju je uspelo da razvije. Emocije su locirane u oblasti mozga pored pamćenja. To je razlog zašto emocije povezane sa učenjem tako čvrsto ostaju u pamćenju. Uloga emocija u učvršćivanju pamćenja je razlog zašto se sećamo onoga što nam je u procesu učenja u školi bilo zanimljivo, a sa lakoćom zaboravljamo ono što je dosadno, bez obzira na to koliko smo neku materiju možda temeljno memorisali za potrebe jednog određenog trenutka.

Kada ponuda izbora i govorni opis ne uspeju da preusmere misao deteta, ili dete iz nekog drugog razloga ne želi da sluša, odrasla osoba mora da nastavi direktnim putem. Podignite dete i krenite dalje: odnesite ga od bombona na kasi, navucite mu pantalone, stavite ga u kola, brzo krenite ka školi, i tako dalje. Važno je ne čekati da se i vi naljutite toliko da preduzmete ovako kontrolišuću radnju. Veći ste od svog deteta. Znate da će se situacija završiti tako što ćete vi postići svoj cilj, ovako ili onako. Budući da znate da je željeni cilj za vaše dete obezbeđen, oslobođeni ste osećaja napetosti i nesigurnosti.