“Cilj obrazovanja deteta u ranom detinjstvu ne bi trebalo da bude zatrpavanje dece činjenicama iz unapred određenog programa učenja, nego da se probudi i neguje detetova prirodna želja za učenjem.” – Maria Montessori
Ljubav i pažnja koju poklanjamo detetu ogleda se pre svega kroz razumevanje detetovih potreba, a jedna od najjačih detetovih potreba je želja za osamostaljenjem. Već kada beba prvi put pridrži flašicu kojom ga hranimo ili uzme kašičicu i pokuša sebe da nahrani, primećujemo ovu detetovu jaku želju za samostalnošću i naše je samo da nastojimo da ga u tome podržimo.
Prva ustanova koja je primenila Montesori metodu je Školica Pitagora koja radi već 15 godina. Edukaciju za Montesori metod vaspitači sticali su u MCI ( London Montesori Centar ), a dva seminara za vaspitače, roditelje i defektologe na temu ove metode održala je Barbara Ajzak, edukator iz MCI. Plan je da se saradnja na tom nivou nastavi. U Srbiji danas postoji nekoliko predškolskih ustanova koje su usvojile ovaj program.
Osnovni principi metode su:
– dete poseduje UPIJAJUĆI UM od rođenja do 3 tj. 6 godina ,
– sva deca žele da uče,
– sva deca prolaze odgovarajuće faze u razvoju,
– postoje senzitivni periodi tj.periodi osetljivosti za određene funkcije (za red,za govor, hodanje, socijalne veštine) i treba ih prepoznati zato što okolina tada treba da podrži odgovarajuće funkcije,
– deca žele da budu nezavisna i samostalna,
Da bi se metod koristio kod kuće, roditelj mora poznavati suštinu filozofije tog učenja, nije dovoljno uzeti materijal i dati ga detetu da se igra. Osnovno je da svaki roditelj mora instinktivno “osetiti”svoje dete i njegove potrebe jer svako dete je posebno. Dete je ono koje vodi u Montesori učionici, a vaspitač ga prati, posmatra, prezentuje materijale i usmerava. Opservacija je gavni zadatak vaspitača a takođe i roditelja.
