Kad u porodicu dolazi drugo, i posle svako novo, roditelji su uvek zabrinuti zbog toga kako će stariji mališan reagovati. Novo dete donosi novu rutinu, nove navike i drugačije mesto dosadašnjem mezimcu oko kojeg se do tada sve vrtelo.
Foto: Mcarls
Problemi se mogu izbeći ili ublažiti pripremanjem deteta i posvećivanjem dovoljno vremena u prvim danima kad mlađi dođe u kuću. Malo će koja porodica biti pošteđena svađa i sukoba koji će tokom odrastanja izbijati i stišavati se između vaših mališana.
Dok su još mali, komuniciraće na neverbalnom nivou – ponekada jedno drugo zagrliti, ponekada jedno drugo gurnuti. Kad malo porastu, verovatno će se svađati zbog igračaka i međusobno ih otimati, a u pubertetu će razlike među njima biti povod eksplozivnih svađa u kojima ni jedno od njih neće moći uvažavati različitosti drugoga. Koliko će sklada ili sukoba biti među njima zavisiće od mnogo toga. Nasuprot lošim iskustvima koja braća i sestre mogu priuštiti jedni drugima, s druge je strane medalje sve ono što dete dobija uz brata ili sestru, a to je, ističe Laurie Kramer, profesor na univerzitetu Illinois, neizmeran uticaj na društveni i emotivni razvoj.
Situacija:
Marija je rodila sina dve godine posle kćerke. Devojčica je bila “lenja”, propuzala s godinu, prohodala sa 16 meseci. Sin je bio čista suprotnost i s godinu dana trčkarao po kući, ali i prvi proplivao i naučio da vozi biciklo. Marija se seća kako je kćerka bila očajna što ne može da voziti biciklo bez pomoćnih točkova i pliva bez mišića na rukama, a mlađi brat može. Prvo je plakala, a onda se “bacila na posao” i pokušavala, dok nije uspela, i to već isti dan. On je postao njen pokretač koji bi je gurnuo preko granice nesigurnosti.
U Journalu of Cognition and Development nedavno je objavljeno istraživanje koje su sproveli naučnici sa Univerziteta Concordia u 39 kanadskih porodica. Ustanovili su da braća i sestre uče jedni od drugih više nego što se pretpostavljalo. Naravno da su starija braća sasvim pogodna da prenesu svoje znanje mlađima, a oni će pitati sve što ih zanima. Taj prenos znanja i iskustva učinkovitiji jer se događa spontano i uz igru, napominje prof. Nina Howe, jedna od autorki istraživanja. Da bi se to ostvarilo, roditelji moraju omogućiti deci prostor za slobodnu i nesmetanu igru u kojoj će se spontano uspostaviti smislena interakcija.
Kramer pojašnjava da su roditelji bolji prenosioci formalnih znanja, učenja veština kako se ponašati u različitim društvenim okolnostima, na primer ali su braća i sestre bolji uzor za učenje neformalnog ponašanja u školi, među vršnjacima i, što je još važnije, kako biti cool i dobar prijatelj, što je osnova njihovog svakodnevnog života.
“Starija braća i sestre mnogo su upućenija u zakonitosti vršnjačkog društvenog života, pa je i njihov uticaj u tom segmentu važniji od roditeljskog. To je i dobro i loše, jer će mlađi slediti primer starijih i kad je reč o nepoželjnom ponašanju”, upozorava Kramer.
Da bi taj uticaj bio što pozitivniji, roditelji treba da nastoje da odnos među decom bude podržavajući od najranijih dana. Dugogodišnja istraživanja su pokazala da ako taj odnos počne u pozitivnom tonu, da će se tako i nastaviti.
Super Mila/Roditelji
