Pohvaljena sam jednom prilikom da pišem o temama koje drugi često izbegavaju. Ne uživam u iznošenju problema i neprijatnih situacija. Ni najmanje. Međutim, kad mi nešto zasmeta ili me zaboli, neko vreme o tome ćutim, a zatim ne mogu više da izdržim.
Pisala sam da su samohrane majke često usamljene: parovi se najradije druže sa drugim parovima, pa se same majke retko pozivaju na druženja.
Pisala sam o strahovima i borbi za njihovo prevazilaženje.
Pisala sam kako izgleda roditi u poznijim godinama.
Pokušala sam da opišem kako se osećaju majke čija deca imaju polubraću ili polusestre.
Ovde je tema novac. Novac je noćna mora svih samih majki, a o novcu se retko govori.
Zašto? Zato što nas je sramota.
Pisala sam o supermami Marini, koja sama podiže dvoje dece. Od bivšeg muža dobija alimentaciju, ali samo zakonom propisan iznos. Dodatne troškove dele tačno na pola. Nebitno da li ona ima ili nema. U njegove prihode ne ulazim, ali za nju znam da zarađuje koliko god može i ume. A to nije dovoljno. Da li se žali? Retko kada i retko kome.
Da li njena deca shvataju pod kojim ih uslovima majka podiže? Mislim da ne shvataju.
Ne znam da li su sve žene na svetu toliko ponosne, ili je to nešto specifično za naše podneblje.
Sramota nas je da priznamo da nemamo dovoljno.
Trudimo se da kroz život idemo doterane, podignute glave.
Želimo da ostavimo utisak da vladamo situacijom.
Ne možemo da podnesemo da naša deca vide ili osete naše slabosti.
Mama je svemoćna. Mama je uvek tu za tebe. Mama može sve. Mama će uvek biti uz tebe.
Majke su nalik na životinje koje štite svoje mladunce. Samo što je kod životinja ta zaštita oročena na kratak period, a kod nas traje do kraja života. I preko toga ako može.
Moje dete pohađa privatan vrtić, što nije jeftino. Srećom pa postoji refundacija grada. Pre neki dan sam regulisala trošak dodatnih aktivnosti, to snosim sama. I košta mnogo. Naravno, moja ćerka pohađa sve aktivnosti koje želi. Kako da je odbijem? Iskreno, ja nemam pravo da se žalim jer imam korektna primanja. Ipak, stalno se pitam kako samohrane majke izlaze na kraj sa finansijama.
Alimentacija koju sud odredi uglavnom je smešna. Svaka čast očevima koji je redovno uplaćuju i koji se trude da detetu pruže najviše što mogu i mimo toga.
Nažalost uglavnom slušamo tužne priče o izbegavanju i zanemarivanju.
Mnogi očevi smatraju da novac koji daju za svoje dete, majka troši na frizera i manikira.
Često ti isti očevi ne žele da shvate ni da znaju koliko nas, majke, ponižava činjenica da moramo da tražimo ili čak molimo za nešto što bi trebalo da je prirodno. Neverovatno je da je neko u stanju da namerno uskrati bilo šta svom rođenom detetu, a ipak – dešava se.
Sramotno je i strašno da sama činjenica rastanka od partnera u neki ljudima budi poriv za osvetom, koja se zatim ostvaruje – preko dece.
Želela sam da ovaj sajt bude posvećen isključivo mom detetu, koje mi je stalni izvor inspiracije i sreće.
Ali i tuge.
Tuge, kada pomislim koliko moram da se pred njom kontrolišem kako nikada ne bih rekla nešto što će da je pogodi.
Tuge, kada moram da podsetim na alimentaciju koja kasni.
Prečesto majke trpe poniženja da bi im deca odrasla srećna i po mogućnosti normalna.
Kažu, treba tužiti, nema drugog načina. Ja to nikada ne bih uradila. Čini mi se da bi time sebi nanela dodatnu bol. Osim toga, čak i kada ljubav prođe, otac ostaje otac, i ne želim da moje dete čuje da sam ja tužila oca koga obožava.
Majke se trude da ostave utisak da su svemoćne. A vrlo često nemaju dovoljno novca, ni za sebe ni za svoju decu.
Šta je to, dovoljno novca? Ne umem da dam tačan odgovor na ovo pitanje. Recimo da je to iznos koji obezbeđuje miran san. Svako za svoj život ima različite kriterijume, a svi smo različiti pa su i naše potrebe različite, i ne mogu se svesti isključivo na materijalno.
Citiraću moju dragu Marinu, koja mi je jednom rekla da jedva čeka dan kada će moći da hoda opuštenih ramena. Dan kada će joj se deca zaposliti i (bar se ona tako nada) osamostaliti, a ona se više neće osećati poniženom u očekivanju mizerne alimentacije za koju je morala da se izbori sudskim putem.
Ovo je tekst o novcu koji je velika muka samih majki. Čak i kada raspolažemo sa dobrim primanjima, činjenica da moramo same da razmišljamo i o tom aspektu podizanja dece, izuzetno je bolna. I ne verujem da će ove moje reči bilo šta promeniti jer mi je život odavno rasterao iluzije. Ipak, bilo bi dobro da svi budemo svesni koliko je samim majkama teško, a svakako bi im bilo lakše kada bi raspolagale sa dovoljno novca za sebe i svoju decu.
