Ko koga vaspitava? Roditelj dete ili dete roditelja?

„Mala deca mali problemi, velika deca veliki problemi“
Dok je dete malo i situacije u kojima ispoljava neadekvatno ponašanje su lakše premostive, mogu se lakše iskontrolisati i rešiti. Sa odrastanjem situacije se usložnjavaju i povećava se rizik za sveopšte funkcionisanje deteta, a roditelji imaju manju mogućnost da pravovremeno odreaguju.

vaspitanje

Sve je veći broj roditelja koji nam se obraća sa sličnim problemom da ne znaju šta će da rade sa detetom objašnjavajući da je dete teško obuzdati, da je previše „raspušteno“, otelo se kontroli, situaciji da ono njima govori šta i kako treba da radi i sl. Deca pomenute grupe roditelja su na uzrastu 9 i 10 godina, pa se postavlja pitanje kakav odnos očekivati u periodu adolescencije. Važno je pomenuti da je ovakav odnos moguće uočiti i na značajno mlađem uzrastu.

Gde je nastao problem?

Sećam se da sam još kao dete zapazila uzrečicu odraslih „Mala deca mali problemi, velika deca veliki problemi“. Kako ovu uzrečicu možemo razumeti i objasniti? Razvoj deteta teče kroz razvojne stadijume u kojima deca na svakom od njih usvajaju odnosno razvijaju određene sposobnosti. Kod sve dece on se odvija istim redosledom, uz individualnost po pitanju dinamike razvoja. Na praktičnom primeru to znači da će dete početi da priča u proseku u drugoj godini života, a da će složenost i bogatstvo reči i rečenica zavisiti od potencijala deteta i podsticaja sredine. Kod deteta ne možemo razvijati govor u petnaestoj godini.

Ovaj primer ilustruje i razvoj ostalih funkcija, pa se može primeniti i u vaspitanju deteta. Vaspitajući i usmeravajući dete od najranijeg uzrasta ono ima veće šanse da izraste u samosvesnu, samostalnu osobu koja ima samokontrolu i dobar odnos prema sebi i drugima. Ukoliko, sa druge strane, detetu povlađujemo dok je malo i jedina nam je preokupacija da bude srećno, u zamci smo da ne ostvarimo navedeni cilj i napravimo „medveđu“ uslugu pre svega detetu a potom i nama samima. To praktično znači da odnos sa detetom gradimo od njegovog rođenja i da već tada počinjemo sa vaspitavanjem deteta i gradnjom odnosa poverenja, prihvatanja, sa definisanjem uloga. Činjenica je da roditelji polaze od osećanja ogromne ljubavi prema detetu i želje da mu ugodi, na najbolji način koji mu je poznat. Nekada upravo ta ogromna ljubav dovede do problema. To se dešava jer je detetova prirodna potreba da ispituje svet oko sebe, pa i dokle može da ide u očekivanjima od odrasle osobe. Dete će tražiti sve više, a roditelj treba da proceni koliko je detetu u tom momentu potrebno odnosno dovoljno. Roditelj voli i kada vaspitava! Postavljanje jasne granice šta je dozvoljeno, šta ne, koliko je moguće zadržati se na nekom mestu ili uživati u nekim sadržajima i slično je veoma važna roditeljska uloga.

Dok je dete malo i situacije u kojima ispoljava neadekvatno ponašanje su lakše premostive, mogu se lakše iskontrolisati i rešiti. Sa odrastanjem situacije se usložnjavaju i povećava se rizik za sveopšte funkcionisanje deteta, a roditelji imaju manju mogućnost da pravovremeno odreaguju. Ukoliko dete tokom odrastanja nije imalo jasno postavljene granice, nemoguće je naučiti ga da poštuje iste kada odraste.

Kako putem terapije premostiti problem?

Olakšavajuću okolnost u ovakvoj situaciji predstavlja otvorenost roditelja da preduzme neke nove mere da pomogne sebi i detetu kako bi prevazišli situaciju. Već su na našim prostorima u ponudi različite tehnike i metode kojima je moguće dopreti indirektnim putem do deteta. Dečija psihoterapija koja se zasniva na igri, za decu predstavlja jedno prihvatljivo sredstvo rada. Vođenom, jasno usmerenom i sistematizovanom igrom deca menjaju svoja ponašanja, oslobađaju se napetosti, dobijaju mogućnost da na prihvatljiv način ispolje neadekvatna ponašanja. Paralelnim konsultacijama i neophodnom saradnjom sa roditeljima, radi se na jačanju roditeljske kompetencije, menjanju obrazaca ponašanja i navika u okviru porodice koje su dovele do problema. Ovakvim sveobuhvatnim radom porodici se vraća stabilnost funkcionisanja i stvara temelj za nove životne izazove.

Dragi roditelji, ne zaboravite da ste vi ti koji imaju moć i da ste vi veliki. A ako zatreba pomoć, mi smo tu vas podržimo…

Maja Antonić, Porodični psihoterapeut i Dečiji integrativni psihoterapeut na superviziji

Osnivač je udruženja Priča o vili” sa željom da roditelji i deca na jednom mestu dobiju sveobuhvatnu stručnu podršku za unapređenje porodičnog funkcionisanja i jačanje mentalnog zdravlja svakog njenog člana.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA