Kamikaza i usisivač

Bebe mogu biti veoma inspirativne. Njihova ljubav i opsednutost pojedinim stvarima u kući gotovo dosežu poetske razmere. Kad ugleda usisivač odmah ispusti radostan usklik, A-A-A-A-A-A-A, nalik štektanju mitraljeza. Usisavanje kuće, iz moje perspektive, izgleda kao nastavak  filma ,,Nemoguća misija’’, jer me moj četvoronožac juri po kući, uhvati crevo pa mlati sa njim gore, dole, dok ja pokušavam izvući kabl, a da ga ne upetljam i da se ne saplete i padne.

Druga zabavna stvar je gasiti usisivač dok još radi, pa sam srećna što je još uvek u životu. Pomalo smo zbunjeni i ja i usisivač. Otkako je otkrio dugme na koje se pali i gasi, to mu je meta koja život znači.

Kabl ima i dodatnu funkciju. Odličan je za desni koje svrbe bebu, te na njega navali svom žestinom. Može li neko zamisliti na šta to usisavanje liči? Meni izgleda kao spasilačka misija male kamikaze, koji ne zna da je njegova zabava itekako opasna.

Kada završim usisavanje, uvučem njegov ljubljeni kabl i krenem da ga nosim, rasplače se i jedva smiri. Našli smo kompromisno rešenje, te sam usisivač prebacila u rupu između dva kauča, kako bi mogao još malo da uživa u njegovom društvu. Danas mu je mahao, pa-pa.

Razmišljala sam odakle tolika opsednutost prema usisivaču… mada, nije ni toliko čudna, obzirom da se uz njegov zvuk i dan danas zna uspavati. Kad sam sa prvom bebom otkrila da je zvuk usisivača umiruje i iz najgoreg plača, nisam mogla verovati. Tako smo bebu umirivali  čak i kada bi nam došli gosti, pa su neobavešteni mislili da sam toliko vredna da usisavam kuću dok su oni još tu. Malo sam istraživala i pronašla da bebe umiruje tzv. ,,bela buka’’, odnosno zvukovi usisivača, fena za kosu i sl., koji ih podsjećaju na zvukove koje su slušali dok su bili u maminom stomaku. Tako zvuči krvotok i rad creva. Mogu zamisliti što im je bilo zabavno. Nego, koga briga da li se nama to sviđa, kad upali svaki put!  Nemojte misliti da ja sina uspavljujem sa usisivačem, ali kad ne može da se smiri, imam snimljen zvuk usisivača koji ga uvek umiri.

Naučio je šta znači ,,NE-NE’’! Kada uzme stvar sa kojom ne bi trebao da se igra, zovnem ga i kažem ,,ne-ne! Dođi ovamo’’, obično pusti to što je nameravao oglodati i dođe mi u zagrljaj. To jedino ne pali kod kablova. Tap-tap-tap-tap i smesti guzu pored kabla od radijatora, nabaci najsrećniji osmeh na svetu i navali svom žestinom na njega. Zovnem ga, kažem ,,ne-ne!’’, a on se pravi da me ne čuje… 10 mjeseci i već glumac. Ostavim onda, šta god da radim po cenu da mi ručak zagori na šporetu i sklonim kamikazu sa kabla, dodatno ,,obasnim’’ malom tvrdoglavcu da može struja da mu napravi novu frizuru, ali džaba… Čim mu okrenem leđa, navali na njih. I tako po celi dan.

Uveče, kada ga konačno strpam u krevet, legnem i ja i pokrijem se jorganom po glavi… jedno uvo nikada ne spava. Nisam baš sigurna da neće nekako iskočiti iz krevetića u sred noći i navaliti na kablove, ili barem otići da se pozdravi sa usisivačem.

Napisala: Tatjana Kuljača, blog Mamizam

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA