Nisam feministkinja, ali nikada nisam pridavala značaj danima kao što je 8. mart. Iz uobičajenih razloga: Zašto da ženama pripadne samo taj jedan dan u godini?
Zašto da nam tog jednog dana u godini silom donose cveće ili poklon? Zašto baš moramo da za osmi mart skupljamo novac za vaspitačice, nastavnice, šefice? I tako sam ja taj dan ignorisala. Sve dok nisam dobila dete, pa je to dete pošlo u vrtić i najzad dovoljno poraslo da učestvuje u radionicama. I naravno, jedna od tih prilika je osmi mart, dan žena, ili majki, kako god ga nazvali ili doživeli. Odjednom mi je taj dan postao važan. Zato što sam znala da se već nekoliko dana u vrtiću u najvećoj tajnosti pripremaju pokloni za majke. Zato što sam znala da to deci mnogo znači. Počela sam da se radujem tom 8. martu. Ovog 8. marta vrlo rado dala svoj doprinos kupovini poklona za vaspitačice, jer moje dete ima najbolje vaspitačice na svetu koje su mnogo doprinele da ona bude onakva kakva jeste.
8. mart ujutru
Ćerka mi traži haljinu. “Mama, danas je dan žena. A ja sam devojčica, znači da je danas i moj dan. ” Hladno je, ali nema veze. Biramo haljinu, hulahopke, čizme. “Mama, baš volim ovu haljinu, nije široka pa moram da hodam kao prava devojka. ” Sledi imitacija manekenskog hoda uz vrckanje i krivljenje glave na jednu stranu. Porasla je. Nekada sam se šalila da imam dete bez vrata, glava je bila direktno na ramenima. Kasnije se pojavio i vrat, a sada su joj noge kao grisine. Svakog dana je volim sve više, ako je to uopšte moguće. Nedavno sam pročitala divnu misao : srećna sam, i zastrašena. Sa strahom iščekujem dan kada bude otišla od mene, biću mnogo usamljena…
8. mart posle podne, stižem u vrtić.
Čekam u hodniku, ne smem da uđem dok ćerka ne spakuje osmomartovski poklon u specijalno pripremljeno pakovanje. Svečano mi uručuje čestitku, narukvicu napravljenu od dela plastične flaše. Sad mi je jasno zašto mi je tražila praznu bocu koka kole. I ja imam poklon za nju. U samoposluzi sam ugledala veliko plišano povrće, nova mamipara za roditelje. Uz svaku veću nabavku dobijate nalepnice koje lepite na flajer, a deset nalepnica vam daje pravo na kupovinu igračke upola cene. Nemam nalepnice. Plaćam plišanu lubenicu čitavih 2000 dinara. Bogatstvo. Ali vredi svaku paru. Dajem ćerki lubenicu. Iznenađena je, a zatim ciči od sreće. “Mama, kako si znala da ja prosto obožavam lubenice? Slatke su, a i ja sam slatka!” Zagrljene izlazimo iz vrtića. Na dan žena smo obe dobile poklone, jer smo obe devojčice. I to je u redu.
Napokon sam i ja zavolela taj 8. mart. Zbog šarene čestitke, plastične narukvice, plišane lubenice. Zbog svečane haljine moje male devojke. Zbog kokica koje smo te večeri zajedno grickale na krevetu. Zbog zagrljaja i njenog “Mama, srećan ti dan žena”.
