Kako odgovoriti na provokacije – primeri Izi Kalmana, školskog psihoterapeuta

Izi Kalman je školski psiholog i psihoterapeut koji ima dugogodišnje iskustvo u radu sa decom žrtvama vršnjačkog nasilja.Razvio je veoma interesantan pristup rešavanju problema sa nasiljem.

Predlaže nekoliko načina kako možete naučiti dete da uz pomoć humora odgovori na provokacije:

Neko te zove „debeli”.

Odgovori: „Voleo bih da mogu biti mršav kao ti”.

Neko vređa tvoju rasu ili religiju.

Odgovori: „Znate, mnogo ljudi misli tako o nama. Imate li pojma zašto”?

Drug ti preti  „Daj mi novac ili ću te prebiti posle škole”.

Odgovori: „Voleo bih da mogu da ti kupim ručak, ali ne mogu. Ako želiš možeš dodji kod mene na večeru. Moja mama odlično kuva”!

Deca vas zadirkuju, na primer: „Čuo sam da noću mokriš u krevetu”.

Odgovori: „Veruješ li u to”?

Deca vam kažu : “Više ne možeš biti u našoj grupi.”

Odgovorite: “Onda neću biti u grupi.”  Ako vide da vas nije briga, veća je verovatnoća da će želeti da ostanete u grupi.

Deca pokušavaju da vas nateraju da birate izmedju prijatelja. Na primer: “ Ne možeš biti moj prijatelj ako ćeš biti Jankov prijatelj.”

Odgovorite: “Uvek ću te smatrati svojim prijateljem, ali ako ne možeš biti moj prijatelj zbog Janka, to je tvoj izbor.” Morate odbiti da izaberete. Objasnite da je to izbor druge osobe, a ne vaš.

Kalmanov program je izazvao mnoge kritike od stranje drugih strucnjaka koji se bave sprečavanjem vršnjačkog nasilja. Kritike su posebno usmerenje na to što umanjuje ulogu škole i nadležnih organa za rešavanje problema medju vršnjacima. Čitajući i druge radove pomenutog psihologa Izija Kalmana, kao i interevjue koje je davao putem medija, stekla sam utisak da je pogrešno shvaćen.

Verujem da  Kalman smatra da škole drugi nadležni organi treba da imaju ulogu u prevenciji nasilja, ali se način na koji to sada rade pokazao pogrešnim.  Umesto da se igra policajaca, Kalman predlaže da škole formiraju radionice gde bi deca mogla da uče kako da odbiju da budu žrtve, odnosno kako da se izadju iz uloge žrtve bez upotrebe agresivnih sredstava. Čim se upotrebi agresija, u nasilniku se radja još veći bes i želja sa osvetom i tako nastaje začarani krug.

Nije dovoljno samo doneti zakone i mere protiv nasilnika. Nasilnik će uvek naći način da dodje do žrtve. Dok ima žrtvi , biće i nasilnika.

Škole i drugi nadležni organi treba i moraju da pruže podršku svoj deci, bilo da su žrtve ili nasilnici.

I žrtve i nasilnici su deca koja imaju lošu sliku o sebi.

Svaka škole treba da ima edukativne radionice za suzbijanje nasilja u kojima će raditi profesionalci prema posebnim programima za nasilnike, žrtve, nastavnike i roditelje.

NAPOMENA; Ukoliko vi ili neko vama blizak želi da radi na samopouzdanju deteta ili da nauči više o tome kako se sa uspehom nositi sa lošim tretmanom od strane vršnjaka, javite nam se na office@sajberuvce.org i mi ćemo vas uputiti na našeg stručnjaka iz ove oblasti. Sajberuvce drži poverljivim podatke o svojim članovima, te će i ovakvi upiti biti tretirani kao poverljive informacije.

Za Sajberuvce piše: Irena Stojiljković, dipl.defektolog, reedukator psihomotorike

LINK: http://defektologirena.netii.net/blog.html

Izvor: Psychology Today, bullies2buddies.com

Info: Ovaj tekst je prvi put objavljen na sajtu www.sajberuvce.org

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA