Kako od prebrižne postati cool mama

Svi koji čitaju moje teksotve, znaju da je moja ćerkica bila vrlo bolešljivo dete od samog rođenja. I malo, pomalo, ja sam postala smarač keva. Moje dete je bilo obučeno kao da ide na planinarenje u sred aprila meseca. Ne postoji ni jedan sirup za imunitet koji moje dete nije probalo. Što se ishrane tiče, bila sam pravi “školski primer“. Sve sam do tančina radila kako “zakon kaže“. U mom slučaju, zakon je bio pedijatar.

Foto: Privatna arhiva

 Nikada nisam spadala u pedantne osobe a onda sam odjednom počela da perem igračke non stop i da jurim asepsolom po kući. A kućna apoteka je sadržala toliko proizvoda da bi čovek mislio da živim u mestu bogatom zmijama otrovnicama, škorpijama i ce-ce muvama.

Na primer, pošto znamo da štapići za uši nisu dobri jer potiskuju cerumen dublje u ušnu školjku. I tako ja onda imam par  “čistača“ ušiju. U spreju naravno. I za čišćenje nosića.

Sabrala sam se ali moja “farmakološka opsesija“ nije prestajala. U apotekama sam uživala. Ne u lekovima naravno, nego u tim zanimljivim pomoćnim sredstvima. I hanzaplastima sa dečijim motivima… I širokom spektru probiotika, prebiotika, simbiotika… Sve to ne može da koristi jedno dete, pa sam postala “dežurna apoteka“ za svu decu.

Pažljivo sam gledala kada jede, šta jede. Da svaki dan bude na svežem vazduhu, da se bavi fizičkom aktivnošću, da leže u isto vreme. A nisam primetila neke greške. Da se u mojoj kući puši (iako ja sama nisam pušač). Da mi odeća ne miriše na omeksivač već na duvan. Da sam ja nervozna mama. Da se derem na svoje dete… Sa i bez razloga…

Morala sam da idem linijom manjeg otpora. Sve kako je lakše. Lakše mi je bilo da se puši nego da objašnjavam ljudima. Tek kada je Isidora dobila upalu pluća, ja sam rekla da je dosta. Ipak, nisam postala fobična. Kada sam rekla prijateljima da se više ne puši, niko se nije naljutio a čak šta više, bili su obazriviji i kada sam ja kod njih sa detetom. Nisam to očekivala niti imam pravo, ali su me zaista obradovali. Nisam ni ja preterano isključiva kada je o mom domu reč. Ako je neko slavlje, neka neko i zapali cigaretu ali ne želim da to bude praksa.

 Nedavno sam čitala jedan tekst o pušenju i zbunilo me je što ljudi očekuju da se u javnom prostoru gde se puši, drugi odriču konzumacije. Sama sam nepušač i smeta mi duvanski dim ali nemam prava da tražim od drugog da ne puši ako sam ja sama birala svoje okruženje. Svako od nas ima mogućnost i pravo izbora. Da li ću otići na rođendan je moj izbor. Isto kao što slavljenici imaju pravo da biraju da li će se pušiti ili ne. Shvatila sam da ni jedna krajnost nije dobra.

Čula sam mišljenje i da su vrtići loši jer je organizovano po rasporedu, i podseća na logor. Ja nemam takvo mišljenje, baš naprotiv. U ovom haotičnom životu, lepo je da nešto ima neku rutinu. Mislim da je vrlo dobro znati kada je obrok, šta imaju za obrok, kada ležu, kada ustaju. Uz to misli da lepo razvijaju svoja interesovanja jer se uključena kreativnost, fizička i intelektualna aktivnost.

Krenuli smo u novu školicu sporta gde nas je dočekao strog trener. Iako je devojka, to ne znači da je popustljiva. Zanimale su me impresije nakon prvog treninga koji je bio dosta ozbiljniji od onoga što smo prethodno radili. Moja ćerka je izašla ozarena i rekla da je oduševljena. To veče je zaspala minut pošto sam je smetila u krevet. Da, dopala mi se strogost trenera. I dopalo mi se što je vraćala iznova i iznova dok ne uradi nešto kako treba. Možda ne deluje sada kao velika stvar ali sport je uči da ne zaobilazi prepreke već da prelazi preko njih. Koliko god to delovalo malo, dva sata aktivnosti nedeljno, to je zaista mnogo. Kada se završi trening, prvo pitanje je kada je sledeći. Kada ujutru dobije informaciju da je to veče trening, uzbuđenje raste. Ne mislim da će biti Novak Đoković niti Ivana Španović, ali želim da oseti blagodeti rekreativnog sporta koje su višestruke.

Nedavno sam baš na jednom  sajtu čitala tekst o “neaktivnim roditeljima“. I dopao mi se. Ni ja sama ne volim da forsiram dete ali upadam stalno u tu zamku kada čujem o novim radionicama za dete, aktivnostima, jezicima. I stalno se pitam zašto mi slične aktivnosti nemamo u vrtiću, i zašto se slične stvari ne organizuju češće… A sa druge strane opet ne želim dete koje juri sa jedne aktivnosti na drugu. Čak i osobe koje sam mislila da su opuštenije, upisuju dete na mnogo aktivnosti.

Ja sam odustajala brzo od svega što počnem, naprosto nisam bila uporna. Ali se i dalje sa osmehom sećam izviđačke sekcije. Čini mi se da je to gotovo zamrlo. Naučili smo svašta za kratko vreme. Da vezujemo čvorove, pravimo kolibe od pruća, palimo logorsku vatru. Uživali smo u vojničkom pasulju, spavali u šatorima. Družili smo se bez obzira na godine. Stariji koji su nam bili “vodnici“ su često svirali gitaru, organizovali roštilj. Gledali smo ih sa divljenjem. Sećam se da smo mi mlađi koliko se sećam bili pioniri i imali maramu u dve boje narandžasto- žutu. Kada dobijemo jednobojnu žutu, tada smo postali planinke. Bar mi se tako čini. Prvi i jedini put na hipodromu sam bila sa izviđačima. I koliko god da je taj period mog života bio kratak, i koliko god da je to davno bilo, ostavilo je traga na meni.

Upravo sam pročitala tekst o trogodišnjoj devojčici koja se bavi slobodnim penjanjem sa svojom majkom i osvojila je mnoge kanjone u Americi. Većina smatra da je to opasno a pažnju mi je privukao komentar da je mnogo opasnije što nam deca sede zakovana za TV i jedu grickalice dok gledaju rijaliti programe i totalno beskorisne crtaće. Čak kontraproduktivne.

Zato želim da proba sve. Svaki sport, ples, umetnost. Sve što misli da treba. Ne smeta mi kada se prlja, pada, cepa odeću. Ona tako raste. Volim da je sređena ali je isto tako samo dete. Neka jede mamina i bakina jela. Ali proba i brzu hranu. I domaće kolače sa stevijom, i bakine hleb sa speltom a i kolačice iz kutije. I trči bosa. I ako može da se ubode ili povredi… I prska se vodom sa svojom braćom dok jure u gaćicama. I jede voće iz našeg dvorišta… Neprskano… I valja se po zemlji, upada u blato. I guli se o koru drveta dok pokušava da se popne…

Kada je nedavno prvi put pokušala da se popne na drvo meni je srce stalo. A onda pomislim da sam ja učila na trešnjinom drvetu jer sam imala jednu idealnu granu na kojoj sam ležala. I da je moja mama govorila da sam takva jer se u devetom mesecu trudnoće pela da jede sa te iste trešnje. I da moram pustiti svoje dete da se razvija kao sva deca.

Najbolje od svega je što sam primetila da od kada sam se ja opustila, tada je Doda prestala da se razboljeva. Poenta je očigledno, opustiti se. Opustiti se i uživati u onome što nam život donosi.

Jelena Ješić- Živković

Autor: Jelena Ješić- Živković

fb Instagram tw email

Mama, tetka, supruga, drugarica, ćerka, kuma... Jedino što (nadam se) znam je da pišem...

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA