Kako izgleda rano odrastanje dece u Americi

Topla priča jedne Ivane:
Ovu priču sam imala dosta dugo u glavi, nastala je kao rezultat mojih razgovora sa prijateljicama o sličnostima i razlikama odrastanja dece u Americi i u Srbiji. Sve navedeno je iskustvo iz prve ruke.

Da ne bi bilo zabune, sve nabrojano se, ipak, odnosi na određeni deo američke populacije. U pitanju su porodice koje žive u većim gradovima, na Istočnoj obali, i koje pripadaju srednjoj klasi. Amerika je ogromna zemlja sa mnogo kontrasta.

Nije retko da u getoima devojčice od 16 godina imaju već po dvoje dece, dok u već pomenutoj populaciji majke dobijaju decu u kasnim dvadesetim, tridesetim ili čak četrdesetim godinama. Jedna moja poznanica je imala 49 godina kada je rodila ćerku.

  • Ko god se rodi u Americi, pa bilo to i dete ilegalnog imigranta, automatski dobija američko državljanstvo. Ako niste rođeni u Americi ne možete postati njen predsednik.
  • Uobičajeno je da otac, a vrlo često i drugi članovi porodice (baba, deda), prisustvuju porođaju i to se ne naplaćuje posebno. Bebi pupčanu vrpcu obično preseca otac.
  • Mali Amerikanci obično imaju samo sestru ili brata, dvoje dece po porodici postaje standard, mada ima i onih sa više ali i manje dece. Njihovi roditelji su imali mnogo više braće i sestara.

  • U Americi patronažne sestre ne dolaze u kućne posete po rođenju deteta i potpuno ste prepušteni sudbini novopečenih roditelja.
  • Ovde bebe, hvala Bogu, ne nose široki povez, već ako se utvrdi da sa kukovima nešto nije kako treba onda nose posebne proteze, ali to je veoma retko.
  • Obično mame rade do samog porođaja jer ovde ne postoji trudničko bolovanje. Po porođaju, mnoge majke prave pauzu na neodređeno vreme u svojoj karijeri, ili rade skraćeno radno vreme. Za one koje žele da se odmah vrate na posao, porodiljsko odsustvo traje svega šest nedelja, ili malo duže, ali se onda ne plaća. U tom slučaju se i bebe, još ovako male, daju u jaslice, a ponekad ih čuvaju i dadilje.
  • Jaslice i vrtići su dosta skupi u Americi. Obično se dodatno naplaćuje ako deca još uvek koriste pelene.

  • Javne biblioteke u Americi su odlične i veoma posećene. Sve imaju dečije odeljenje, a uz knjige za razne uzraste tu je obavezno i prostor za igru. Tu se, obično jednom nedeljno, održava i program pod imenom “Mother Goose on the Loose”, na koji dolaze deca najmlađeg uzrasta sa roditeljima. Program vodi animator, obično neko od osoblja biblioteke ko je tome vičan, koji peva popularne dečje pesme a prate ga, pesmom i pokretima roditelji i deca. Ovo je idealno mesto za druženje dece i upoznavanje i podelu iskustva sa drugim roditeljima. Slična okupljanja postoje i u crkvama, a neretko i grupe mama samoinicijativno organizuju zajedničke aktivnosti.
  • Mnogi svoju malu decu hrane isključivo organskom hranom, a slatkiši se smatraju najvećom opasnošću po zdravlje. U obdaništu moga sina zabranjeno je stavljanje slatkiša u paket za užinu. Srećom te ima rođendanskih žurki na kojima ove zabrane ne važe! Ipak, može da vam se desi i da vas sačeka rođendanska torta napravljena od povrća:)

  • Ono što deca u stvari vole su ribice-krekeri, razne slatke cerealije, bars – nešto slično našoj bonžiti, zatim pire od voća ili povrća koji se cedi iz tube.
  • Lepi i zdravi zubi su fetiš u Americi,  još sa godinu, dve, deca idu kod zubara na redovne preglede.
  • Jedna od no-no aktivnosti je i gledanje televizuje i kompjutera. Smatra se da ukoliko dete izlažete dugom gledanju televizuje ono postaje agresivno. Na državnoj televiziji (PBS) postoji sjajan program za decu, gde puštaju odlične, veoma edukativne, crtaće. Postoji i istoimeni vebsajt gde deca mogu da se igraju (pbskids.org).
  • Neobično je na Fejsbuku videti kako su vrlo mala deca na plaži ovde obučena u kupaće kostime kao i njihovi roditelji, dok su deca na plaži ljudi iz Evrope takoreći gologuza. Puritanizam u Americi i dalje ima jakog uticaja, i na golišavost male dece se ne gleda kao na nešto normalno.

  • Za razliku od Srbije ovdašnja deca su veoma otporna na hladnoću. Moja deca čak i zimi sa vrata skidaju cipele i čarape i tako bosa vršljaju po kući na opšte zaprepašćenje mojih roditelja. I onda će jednog dana kad porastu ići na posao sa mokrom kosom u sred zime.
  • Roditelji će decu najpre naučiti sledećim rečima: thank you (hvala), please (molim te) i share (deli sa drugom decom). Ove reči su apsolutno krucijalne u vaspitavanju dece, i ako se nađete u dečijem parku uglavnom ćete njih i čuti.
  • Smatra se da je doba između druge i treće godine starosti deteta najizazovniji za roditelje i zato taj period zovu “terrible two”.
  • Odkako živim u Americi nikad nisam videla da roditelji javno fizički kažnjavaju decu. Batine su apsolutno neprihvatljive, kao i vika na decu. Jedna od najčešćih vaspitnih mera, kada su deca neposlušna, je odlazak na “time out”, slično kao odlazak u ćošak kod nas.
  • Članstvo u Science Museum (Muzej nauke) je obavezno. Time se pokazuje kako ste dobar roditelj jer još od samog početka radite na tome da vam se dete jednog dana bavi naukom, nečim velikim i bitnim… običan odlazak u prirodu i posmatranje buba i trčkaranje okolo se ne važe. Sve mora da bude dobro organizovano i struktuirano. Ipak, dobro je odrastati u urbanoj Americi jer vas roditelji svugde vucaraju i teško da može da vam bude dosadno. Ima bezbroj besplatnih aktivnosti, kao i onih koji se plaćaju.

  • Čim malo poodrastu, ponekad već sa par meseci, počinje vodanje dece po raznim sportovima, devojčice često idu na fudbal, balet, ples, za muškarce tu su plivanje i drugi sportovi… nekad mi se čini da jedva čekaju da potroše novac na to, umesto da odvedu decu u prirodu ili na bazen i da sami vežbaju sa njima. I umesto da istraju u jednom sportu ili aktivnosti, oni ih samo menjaju.
  • Obdaništa su, kao što sam pomenula, veoma skupa. Ima ih raznih, privatnih, pri crkvama, državnih, ali izgleda da su roditelji posebno ponosni ako upišu svoje dete u Montesori školicu, koja nudi fleksibilniji program nastave, nekada samo na španskom ili kineskom jeziku. Često imaju neradne dane kada padne malo jači sneg, ili iz nekih drugih razloga, i to je za roditelje velika muka jer treba hitno da nađu bejbisitere (bake i deke po pravilu žive daleko). Takođe, pored toga što se privatne škole plaćaju, morate da volontirate za njih izvestan broj sati. U nekim obdaništima već sa tri godine deca počinju da uče slova i brojeve i dobijaju domaće zadatke. Neke školice imaju vrlo visoke kriterijume za upis. Recimo, moja drugarica je želela da upiše trogodišnjeg sina u kinesku školu, pošto su i ona i njen muž azijskog porekla, i iz uprave su joj tražili pisma preporuke za njeno dete (!), i da ceo dan provede u njihovoj školi da vide kako se uklapa. Na kraju su joj rekli da njen sin nije za tu školu.
  • U Americi deca sa pet godina kreću u školu, i to je veliki stres za roditelje, ne toliko zbog novog početka, koliko zbog onog što tome predhodi a to je potraga za najboljom školom za njihovo dete. Naime, u američkim velikim gradovima državne škole su po pravilu vrlo loše, i često su najbolja opcija privatne škole a one nisu jeftine. Zato roditelji najčešće odlučuju da se presele iz grada u predgrađe gde su državne škole uglavnom dobre.
  • Amerikanci su u nekim stvarima daleko opušteniji od Evropljana, ali kad je u pitanju obrazovanje njihove dece tu gube hladnu glavu. Moji prijatelji kažu da nije bilo tako ranije. Jednom je jedna moja prijateljica pomenula da je glavni razlog te histerije – velika konkurencija. Ne stigoh da je pitam da li je to zbog velike konkurencije kojom će naša deca biti izložena kad porastu, ili je u pitanju konkurencija među roditeljima, ko će više da plati, ko će više da se žrtvuje za budućnost svoje dece, koji roditelj će se pokazati boljim i uspešnijim.

Izvor: soibiber.blogspot.com

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA