Kako da ne vičete na decu kada imate težak dan?

Živi smo ljudi, niko od nas nije u tom pogledu nevin.

Ne mislim da je vikanje dobra stvar, ni na koga, na decu posebno. Svakom se ipak bar nekad desi – ako izuzmemo one savršene mame koje nikad ne podignu ton, čija deca nikad nisu probala čokoladu ni zaspala neokupana i koje su uglavnom pokretni izazivači griže savesti nama običnim mamama.

A nepisano je pravilo da su deca najviše nemoguća kada ste imali peh na poslu, šef je vikao na vas, ili vam je pukla guma, a zatim ste kilometrima pešačili do dece, pa na kraju još i zakasnili u vrtić.

Ono što me više od toga vikanja brine, je što zapravo time samo nadražim glasne žice, i dodam još jednu crticu na roditeljsku grižu savesti. Na moju decu dreka, ma koliko ja pokušavala ozbiljna da budem, pošteno, nema nekog efekta. Uvek se setim rečenice dajte mi laku decu, pa da vidite kako sam dobar roditelj“. A u stvari, i sami znate da je vikanje potpuno bespotrebna aktivnost, posle koje nećete ništa promeniti u dečijem ponašanju, osećaćete krivicu, možda se i izviniti klincima. Do sledećeg vikanja.

Ja sam roditelj galamdžija. Imam bučnu, prebučnu decu, i kada svako dečije pitanje i nestašluk pomnožite sa tri, shvatite da imate mnogo materijala za gubljenje živaca, jer vi pričate i pričate a niko vas ne sluša. A fora je da, kada se ohladite sve znate i šta biste rekli i šta biste uradili, ali voz je prošao. Niste uradili ništa. Samo ste vikali.
Zato bilo kakva priča ako nije poduprta akcijom nema mnogo smisla. Kakva akcija?

  • Smislite unapred kako ćete reagovati u kritičnim situacijama. Kada su gladni, umorni, da li ćete se raspravljati, terati mak na konac, ili gledati da što pre  im ispunite te potrebe?  Istraživanja pokazuju da ako unapred odredimo da ćemo se u nekoj situaciji ponašati na određeni način, praktično naš mozak „setujemo“ da se tako i ponašamo. Kao neko ko je sklon da prasne, sama sam primetila da ovo itekako funkcioniše.
  • Jednostavno – izađite. Deca često funkcionišu po principu „i negativna pažnja je pažnja“ i to podgreva njihovo problematično ponašanje. Ako im uskratite pažnju dok rade nešto loše, često će nepoželjno ponašanje prestati. Izlazak je dobar i kada shvatite da ne možete da se kontrolišete i da nemate adekvatan odgovor na dečije ponašanje.
  • Kažite deci da ste ljuti i zbog čega. To će vam dati vremena da predahnete i umesto da vičete, da razgovor spustite na znatno niži ton.
  • Umesto da vičete, krenite da šapućete. Vika je uglavnom odraz dve pojave: želite da nadglasate decu i time stavite do znanja da je način na koji se ponašaju neprikladan, ili želite da sebi date oduška popuštanjem emotivne kontrole. U oba slučaja cilj vam je da privučete dečiju pažnju, pa ako ste već u bučnoj situaciji, pre ćete ih zainteresovati ako šapućete nego ako vičete.
  • Nemojte pretiti uzalud.. Uz vikanje najčešće ide neka uslovno rečeno pretnja – da ćete vi, ako oni ne i slično. Ako ste rekli – učinite, to će ih mnogo više ubediti u vaše reči nego vika. Ako niste sigurni da ćete nešto uraditi (na primer ukinuti im igranje igrica) nemojte time pretiti.
  • I na kraju, prihvatite da niste savršen roditelj, i umesto griže savesti za poneki ispad, gledajte šta zaista možete da unapredite u komunikaciji s decom. Nekada je režanje polutonom i pogled od kojeg se ledi krv u žilama (a imala sam prilike to da vidim) gore od bilo kakve galame.

Mamin svet

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA