Kada detetu dati kašiku, a kada šrafilicu

Po ovom pitanju ne treba se orijentisati ni odveć ni jedino na uzrast. Daleko je važnije oceniti situaciju i, naravno, treba pratiti dete, procenjivati njegovu spremnost: sa čim će izaći na kraj a sa čim neće.

Foto: Pixabay

Iz knjige: „Samostalno dete ili kako da postanete „LENjA“ MAMA“, Ana Bikova

Kada detetu dati kašiku? Kada pokaže interesovanje za nju. Kada se pruža da je uzme ili čak pokušava da je otme od vas. Ili kada počne da aktivno jede rukama. Orijentišite se ne prema normativnim tabelama i direktivama nego prema impulsima vašeg deteta. Ako mu ne date kašiku onda kada postoji impuls, može se dogoditi da posle neće hteti da uzme taj pribor u ruku i da počne tražiti da ga hranite. Kriterijum je najuniverzalniji mogući – posmatrati dete i pratiti njegove impulse. Ne postavljate sebi pitanje: „Kad dete treba da ustane?“ Dete će samo ustati kad oseti da je kadro za to. Uhvatiće se rukicama za stranicu kreveca, upreti se i ustati. I u tom trenutku ga niko neće vraćati nazad. Osetilo je potrebu – i ustalo.

Kada dete pokušava da samo izgovara reči niko mu ne zatvara usta, to čak i zvuči apsurdno. Ali ponekad se čuje nešto poput:

– Sam ću da se obučem!

–Ne, ti ćeš to presporo, daj da te ja na brzaka obučem. (A pritom mame upoređuju dostignuća svog deteta sa tabelom razvoja – u kom uzrastu dete treba da ume da se samostalno oblači.)

–Idem sam!

–Ne, pašćeš, daj mi ruku!

–Nosim sam!

–Ne, ispustićeš!

–Otvorim sam!

–Nećeš uspeti!

–Sipam sam!

–Ne, bolje ja! Ti ćeš prosuti!

Upravo tako težnja za samostalnošću postepeno napušta dete i, što je najgore, ono počinje verovati da ne ume, da se neće snaći i da će biti najbolje ako umesto njega sve uradi mama. Je l’ da da mami stvarno ispadne bolje?
Moj nećak ima dve godine i već se vešto koristi šrafilicom. Niko u porodici se nije bavio pitanjem: „Kada detetu dati šrafilicu?“ Niti to ima u normativnoj razvojnoj tabeli. Roditelji pak nisu sebi dali zadatak – naučiti ga da rukuje šrafilicom. Ali mališa je jednom video šrafilicu u tatinim rukama i rekao: „Daj!“ I tako šrafilica postade omiljena igračka. Tata mu je pokazao, naučio ga i odvojio specijalnu daščicu u koju mogu da se zavrću šrafovi. Prizor je razume se presladak: švrćo sedi na noši sa šrafilicom i usredsređeno ređa zavrtnje. Zapravo se tako razvija motorika. Tako se razvija i samovrednovanje.

Ne razmišljajte je li vreme ili nije vreme? Hoće li ili neće moći? Dajte detetu neka proba. Da li može ili ne može – to će ono samo rešiti. Samo pod obavezno budite pokraj njega radi bezbednosti.

Primila sam pismo:

„Znate, imam konflikt s mužem. Naš sin ima godinu i četiri meseca. Počeli smo i na ulici da se svađamo povodom tretiranja detetove samostalnosti. Ja ga negde pridržim, dam mu ruku, a muž smatra da je to suvišno. Meni se čini da nema ništa strašno u tome da se malom detetu da ruka. Potražila sam na internetu članke o toj temi, ali ništa nisam našla. Šta vi mislite tim povodom?“

Mislim da saveta na temu „Kada prestati držati dete za ruku“ jednostavno nema i ne može ih ni biti kao što ne može biti ni strogo određen uzrast za to. U životu ima trenutaka kada i trinaestogodišnjeg sina treba držati za ruku. Istog onog koji je kao jednogodišnjak otevši svoju rukicu iz ruke odraslog, trčkarao po parku plašeći golubove.

Važno je i kako se ono oseća. Ako se mališa samouvereno pentra na tobogan, moguće je da mu u tom trenutku ne treba pomoć odraslog. Ali ako ne održava ravnotežu, tražeći podršku gleda gde su roditelji, pruža ruku prema ruci odraslog – obavezno mu treba prići u pomoć.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA