Jednostavnost detinjstva

Jesu li naša deca srećna jedino onda kada im kupimo svaku igračku, svaku tehnološku spravu, ispunimo svaku želju? Zar su zadovoljnija i sigurnija kada ima dajemo stvari nego kad im dajemo sebe?

Piše: Regan Long

Novac, novac, novac. Pričanje, razmišljanje i briga o njemu, u jednom trenutku me potpuno iscrpe. Stigla sam do tačke da mrzim tu reč i prezirem činjenicu da živimo u društvu koje mu daje moć da vlada našim životima

Moj muž i ja zajedno zarađujemo šestocifren iznos, što se smatra lepom svotom za život u maloj, seoskoj sredini u Pensilvaniji. Međutim, kad se oduzmu hipoteka, vozila, studentski zajmovi i računi, kupi hrana i ono što je tog meseca potrebno, samo zahvaljujući božjoj milosti sastavljamo kraj sa krajem.

Još uvek mrzim činjenicu da, svaki put kada ljudi čuju da sam opet trudna, njihova prva reakcija bude “Zar možete da priuštite još jedno? Kako vam uspeva?”

Sećam se kako su nas, prvi put kad sam zatrudnela, ljudi plašili da nećemo imati dovoljno para. Pa, evo nas kako čekamo četvrtu bebu i verujte mi, deca imaju krov nad glavom, pune stomake i uglavnom  im ništa ne nedostaje. Ne bi trebalo, ali me uvek zapanji kako se stvari uvek nekako srede i ispadnu kako treba.

„Evo nas kako čekamo četvrtu bebu i verujte mi, deca imaju krov nad glavom, pune stomake i uglavnom  im ništa ne nedostaje.“

Svaki drugi dan, spopadne me gorčina što moram da budem zaposlena majka. I koliko god naporno radila kako bismo imali od čega da živimo, ne mogu a da ne izigravam Superženu koja 200% sebe pruža svojoj deci. Ja sam živi dokaz da nije važna količina, već kvalitet vremena koje provodim s decom. Koliko god želela da mogu da provodim više vremena sa njima, prinuđena sam da ono vreme koje imam iskoristim najbolje što mogu.

Ali…

Zar je to to? Posao, posao, posao. Plati račune, da svi budu zdravi i siti? Dokle god novac pristiže, to je više nego dovoljno, zar ne?

Pogrešno

Da li sreća naše dece, istinska sreća, zavisi od toga koliko novca trošimo na njih? Zar će se sećati preskupe haljine koju ste im kupili da bi je nosili sat vremena? Da li će misliti da ste najbolji roditelj zato što im svake godine organizujete savršenu rođendansku žurku i tom prilikom posvetite više vremena tog posebnog dana impresioniranju gostiju nego lepim trenutcima sa vašim detetom?

„Da li će misliti da ste najbolji roditelj zato što im svake godine organizujete savršenu rođendansku žurku i tom prilikom posvetite više vremena tog posebnog dana impresioniranju gostiju nego lepim trenutcima sa vašim detetom?“

Hoće li vas proglasiti roditeljom godine zbog toga što decu vodite na luksuzna putovanja na kojima su najčešće svi toliko pod stresom, neispavani i frustrirani, da jedva čekaju da se vrate kući?

Jesu li naša deca srećna jedino onda kada im kupimo svaku igračku, svaku tehnološku spravu, ispunimo svaku želju? Zar  su zadovoljnija i sigurnija kada ima dajemo stvari nego kad im dajemo sebe?

Koliko košta odvesti dete u šetnju? Juriti ga po dvorištu? Koliko košta igranje žmurke? Koliko košta igrati se šugice, ljuljati dete ili ga nositi na krkače?

Koliko košta vožnja biciklom, šetnja po prirodi, bojenje slikovnice ili čitanje knjige? Koliko košta da ostavite svoj telefon ili Ajped i deci pružite nepodeljenu pažnju onda kad nešto hoće da vam kažu? Koliko košta igrati se zamišljenih uloga, otići u park, podeliti kornet sladoleda, ili biti dete zajedno sa svojim detetom?

„Koliko košta da ostavite svoj telefon ili Ajped i deci pružite nepodeljenu pažnju onda kad nešto hoće da vam kažu?“

Skinite im cipele. Pustite ih da trče bosonogi i osete zemlju pod nogama. Namažite ih kremom za sunčanje i pustite da se igraju na svežem vazduhu koliko god žele. Neka se isprljaju, skaču po baricama na kiši. Što je još bolje, iznenadite ih i pružite im nešto za pamćenje tako što ćete im se u tome pridružiti.

Primetićete da sve ove stvari imaju nešto zajedničko. Ne koštaju gotovo ništa a vrede sve. To su stvari kojih će se deca sećati i koje će ceniti. Ne možete na njih staviti etiketu sa cenom, mada su skupocene.

Svakog bogovetnog dana gubim strpljenje. Svakog dana povisim glas. Čini mi se da svakog dana napravim više loših nego dobrih poteza. Ipak, nastaviću da svakog bogovetnog dana izgaram od truda da budem najbolja moguća majka i nastojaću da mi svaki sledeći dan bude manje nesavršen od prethodnog.

„Upamtite, važne su male stvari. Jednostavne stvari. Pre svega, to ste vi. Sve što oni žele ste vi. Ako im to možete pružiti, onda im dajete sve.“

Uvek se preslišavam da li su mi deca bezbedna, srećna, zdrava i da li znaju  koliko su voljena. Ako su ovi kriterijumi ispunjeni, mogu da zaspim spokojna.

Upamtite, važne su male stvari. Jednostavne stvari. Pre svega, to ste vi. Sve što oni žele ste vi. Ako im to možete pružiti, onda im dajete sve

 

Rebeka Long je nastavnik, pisac, kolumnista, diplomac, fotograf i što je najvažnije, supruga i majka troje dece, uskoro i četvoro.

Hafington post , via  Detinjarija

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA