Inkluzija – da ili ne?

Potencijal inkluzije je da umanji strahove, izgradi prijateljstvo, poštovanje i razumevanje. Da li je to dovoljno? Naravno da nije!

Inkluzija zahteva i promene u obrazovanju: treba obezbediti stručni kadar, manja odeljenja, plan i program za inkluzivno obrazovanje, edukacija nastavnika, rad sa roditeljima i sa okolinom. A to je SKUPO!

Inkluzija ne može da se sprovodi ako ne postoji podrška:

• uvođenje saradnika „asistenta“u nastavu koji na času paralelno sa nastavnikom pomaže učenicima sa smetnjama
• povremeno izdvajanje učenika u male grupe sa kojima radi specijalno obučen nastavnik
• individualni rad sa učenikom koji je osmislio stručni tim u koji je uključen defektolog

Malo je redovnih škola u kojima rade defektolozi, a inkluzija je već počela.

Unazad tri godine susrećem se i radim sa decom koja imaju smetnje u razvoju, a pohađaju redovnu školu. Problema je mnogo!

Inkluzija treba, ali ne u ovakvim uslovima koje većina škola u Srbiji ima.Većina škola nema specijalno-stručno osoblje, nema manja odeljenja, plan i program delimičan. Detetu sa posebnim potrebama je potrebna pažnja, poseban pristup i metode. Nastavnik je motivisan, ali kako u odeljenju od 28 učenika i jednim detetom sa posebnim potrebama da postigne kvalitet?

Mišljenja roditelja su različita, ali svi su u strahu –dete ne postiže sve po propisanom planu i programu.

U nekim školama roditelji sami plaćaju asistenta za  svoju decu, a šta da rade roditelji koji nisu u  takvoj mogućnosti?

Pravom inkluzijom postižemo ne samo da pomognemo detetu sa smetnjama u razvoju,već i ostale da naučimo strpljenju i toleranciji.