Imam ja tako neke đake…

Kada osvajaju svetske nagrade i medalje, pomenu ih na šestoj strani, na deset kvadratnih centimetara.

Ko je željan naslovne strane, u bukvalnom ili prenesenom značenju, vidi šta mu je činiti.

U školi se, takođe, neuporedivo više bavimo lošim i problematičnim učenicima, nego onim sjajnim.
Najmanje se bavimo decom koja guraju kroz život kako znaju i umeju, ne žale se, ne traže izgovore, podnose život i ćute. O njima ponešto znaju odeljenjske starešine, a predmetni nastavnici malo, ili nimalo. Ne bih da nas branim, ali ipak postoje činjenice koje su i te kako zaslužne za takvo stanje – preobimni programi kroz koje zajedno sa đacima jurcamo ko muve bez glave, premali broj časova, previše đaka u odeljenju. Nemaš kad ni da ih pitaš kako su.

E, zato ovaj tekst posvećujem svim našim đacima koje ne stižemo da pitamo kako su.

Imam ja tako neke đake koji ustanu svakog jutra nešto posle pet, spreme se, pa pešače pola sata do prve autobuske stanice, a onda presedaju i čekaju na drugoj, da bi samo stigli do škole. Često stignu mokri, a do velikog odmora ogladne kao da su juče jeli poslednji put.

Posle nastave ih čeka isti put. Mnogi kući stignu tek oko četiri popodne. Njihov radni dan traje deset, jedanaest sati. Tek onda mogu da rade domaće zadatke i uče.

Imam i đake koji unajveće rade s očevima u radionicama. Cela porodica je srećna kad neko kod tate naruči ogradu, ili uvođenje struje u novoizgrađenu kuću. Da bi novac što pre stigao, kupio se ogrev, popravio zamrzivač, kupila zimska jakna, tati treba pomoć. Uskaču naši đaci, pomažu, uče zanat od oca. I redovno pohađaju nastavu. Budu nekad umorni, nekad pospani, nekad nespremni za čas. Mi brzopleto zaključimo da su lenji, da su igrali igrice cele noći.

Imam, nažalost, i đake koji su ostali bez majke ili oca.
Neki od njih sami kuvaju, peru, peglaju, održavaju kuću, čuvaju mlađu braću i sestre. To se na njima u školi ne vidi. Čisti, uredni, odgovorni.

Imam ja tako i neke đake koji su godinama narušenog zdravlja. Neki su na insulinu, neki su astmatičari, ima ih i sa epilepsijom, srčanim smetnjama… Za njih obično znamo. Odeljenjski starešina nas obavesti i uputi kako treba da reagujemo ako bude potrebno.

Imam i đake koji trenutno prolaze kroz velike probleme. Ti će problemi proći, ali su trenutno đaku veliko breme na leđima. Možda je majka sa mlađim bratom u bolnici, ili je baka koja živi sa njima teško bolesna i na samrti… A nama tromesečje, pa pritiskaju da svaki đak mora imati ocene, i mi ih ispitujemo, testiramo, ocenjujemo, procenjujemo.

Svima njima odajem priznanje za svaki dan proveden u školi, nekašnjenje na nastavu, za urađen domaći zadatak, za naučeno gradivo, dobru ocenu. I nešto razmišljam – možda bismo mogli u dnevne pripreme da uvedemo deo koji se zove Kako si danas?, pa da tek onda ide uvodni deo i sve po redu. Pune su nam učionice takvih đaka, a njihovi problemi ne stižu na dnevni red. Dok se bavimo onima kojima smanjujemo ocene iz vladanja, ovi nam promiču.

Upoznajte svoje đake pre nego što vam odu iz škole.
Kada vidite da se sporije od ostalih pakuju, da poslednji napuštaju vašu učionicu, pitajte ih, onako uzgred, kako su.

Možda su dobro, a možda su mnogo željni razgovora.